14 avg ONO ŠTO NE ZNAMO, NIJE SE NI DESILO

Ne volim da spavam, to je za mene gubljenje vremena. Da, čula sam za beauty sleep. Ali život je baš kratak, svaki trenutak je bitan. Zato sam hronično premorena pa mi se desi da zadremam na najneverovatnijim mestima. Pre neki dan sam tako zaspala kod frizera. Naslonila se na šamponjeru i dremnula sa pakovanjem na glavi. U polusnu slušam ženu do mene kako priča:

“…I tako ja pre neki dan pođem na kafu, kad izdaleka ugledam njenog muža sa drugom ženom. Pravila sam se da ih ne vidim, čak sam prešla na drugu stranu ulice. Baš mi je bilo neprijatno, i sada stvarno ne znam kako da se postavim. Da joj kažem? Da prećutim? … Da li sam sigurna? Ma hajde, bilo je očigledno… Šta bi ti na mom mestu uradila?”

Trgnem se. Zaista, šta bih ja uradila?

Šta sam ja uradila? Držala sam se po strani. Ćutala sam. Ko sam ja da rušim veze, da određujem sudbine. Bila sam kukavica.

Prema opštem uverenju ljudi dobro znaju šta se oko njih dešava, ali ne žele sebi to da priznaju.
Ono što ne znamo, nije se ni desilo.

Znate li da mnogi za džentlmena smatraju muškarca čije prevare nikada ne dospeju u javnost? Divota.

Postoje žene kojima možete sve reći, i one druge.

Ali šta dalje? Recimo da im ispričate to što znate. Skupite hrabrost i kažete im. One vas saslušaju. Provere. Pitaju momka ili muža. Utvrde istinu. Prekinu vezu ili brak.

Što reče jedna drugarica, “neću ja da rasturam porodicu”.
Pri tome zaboravlja da ona lično ništa ne rastura. Rastura onaj koji vara i laže. E sad, ako njega pitate, verovatno polazi od principa “to što se ne zna nije se ni desilo”. I tako se vrtimo u krug.

Ima žena koje žele da znaju istinu, jer u vezi daju sebe. Pa zauzvrat očekuju iskrenost i poštenje.

Druge će uvek reći: “ma nije on to mislio, desilo se, svakome može da se desi… voli on mene…” To su one koje su spremne da sebe lažu, iz kukavičluka, konformizma, straha od promene.

Često pomislim da mi žene, nismo preterano pametne. Hvatamo se za sitnice. Za poruke u mobilnom. Za komentare na fejsbuku ili instagramu. Eto, lajkovao mi sliku i još stavio dva srca i jedan smajlić. I to je dovoljno da se primimo. Progutaćemo najveće gluposti, poverovati u koješta. A dovoljno je da uvek, i u svakoj prilici primenimo dobro poznatu poslovicu: ne veruj u reči nego u dela. Umesto toga, padamo na jeftine trikove i posle se kao Alisa u zemlji čuda, pitamo – gde nestade onaj lik iz mašte?

I tako ja u nekoliko prilika nisam progovorila. Zato što bi mi poverovale, a onda bi me zamrzle. Da li bi te prevarene žene učinile nešto za sebe, bilo šta? Da li bi pokušale da nekako promene svoj život? Ne bi. Ostale bi tu gde su, na isti način kao i do tada, a mene bi zaobilazile u širokom luku. Jer sam bila svedok – ne prevare, to nije najstrašnije što se može desiti. Bila sam svedok njihove nesposobnost da se uzdignu iznad sopstvenih slabosti i strahova, i izbore za ispunjen život.

I tako sam prećutala. Da li sam pogrešila? Možda. Mogla sam neke sudbine da promenim nabolje.
Žene su kukavice, mnogo im treba da se osveste. I ja sam bila jedna od takvih.

Utonula sam u misli. Trgnem se, shvatam da mi se neko obraća.
Prilazi mi frizerka: “kako ono beše da vas isfeniram, na mnogo lepo?”

Autorka: Vladana S