04 sep Ognjen Glavonić i „Pančevo film festival“- PAFF

       Kada sam ugledala najavu za „Pančevo film festival“ –PAFF, prvi festival filma koji je naš grad(konačno) dobio, bila sam i više nego pozitivno iznenađena. U moru istog i očekivanog napokon  nešto novo i osvežavajuće. Vesti o trovanju naših sugrađana zamenila je jako lepa vest. Nisam ni morala dalje da čitam, jer sam bila sigurna da je ta ideja potekla od neke „crne  ovce“, nekoga ko nije odustao i koji je sve izgovore bacio u vodu. Nisam se ni malo iznenadila, kada sam pored imena ostalih dobrih duša koji su se potrudili da naš grad dobije ovako nešto,pročitala jedno ime koje mi je odavno poznato. Bio je to moj drug iz jaslica, obdaništa osnovne i srednje škole. Moj drug iz klupe- Ognjen Glavonić.:)

      Danas je on uspešni, mladi reditelj, završio je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. On svira, snima, režira uspeo je da napravi veliki film sa veoma malo sredstava, da napravi priču o svima nama velikim ljudima iz malih gradova koji uprkos svemu uspevaju da izguraju svoju priču i postignu cilj. Ognjen Glavonić je za ovaj film dobio nagradu za najbolje ostvarenje u kategoriji muzičkih dokumentaraca na Filmskom festivalu u Briselu ove godine, a film nosi naziv„Živan pravi pank festival“. Film govori o stvarnoj osobi Živanu Pujiću, koji pokušava da organizuje i napravi pank festival, u svom malom selu, dok se bori sa malograđanskim predrasudama, nedostatkom para i miniranjem sa svih strana.

O festivalu, filmu i sebi, o tome kakve ćemo filmove gledati na festivalu i zašto su oni važni, pričaće nam Ogi lično:

Moglo bi se reći da ste Živan i ti veoma slični i da ste prinuđeni da budete „crne ovce“ jer pokušavate da uradite nešto od čega „normalni“ ljudi uglavnom odustanu još na početku. Živan se bori da napravi pank festival, a ti si napravio veoma kvalitetan dugometražni film, sa veoma malo sredstava. Šta je bilo presudno da  ipak odlučiš da napraviš nešto, iako je verovatno na početku sve delovalo uzaludno? Da li si se susretao sa potcenjivanjem okoline, šta je presudilo da ipak snimiš film, i da li si uopšte imao ideju da ćeš jednog dana biti nagrađen za to?

   Entuzijazam je naš najveći i prečesto jedini kapital, bez kojeg ne bi bilo ovog filma, ali ni Živanovog festivala. Živan, držeći se svoje utopije, bez dinara organizuje svoj festival uprkos udarcima sa svih strana. Uprkos tome što možda i zna da je ta borba samo odsjaj njegove opsesisivnosti. Uprkos tome što mu najbolji prijatelj, u filmu, kaže da je njegov entuzijazam jednak ludilu. Pokušao sam da razumem zašto je Živan meni, kao filmski lik, toliko zanimljiv i shvatio sam da, ma koliko različiti, imamo slične ciljeve i želje. Uostalom, proces, opsesija, strast koja je neophodna da bi jedan film nastao  veoma je slična načinu na koji se Živan bori za svoj san. Mislim da su borba za te i takve snove, ma koliko nerazumni i daleki oni ponekad delovali, sav taj entuzijazam koji uložite u nešto što na kraju ostane nevidljivo, problemi koje vam okruženje priredi na tom putu, prepreke i nemoć koju osećate ponekad i zbog sopstvenih ograničenja i nemogućnosti, sve su to osećanja odveć poznata svakome ko se ikada potrudio da uradi nešto iako mu stvari i okolnosti nisu išle na ruku. A to su osećanja bliska svakome ko je deo Živanove a i generacije kojoj i ja pripadam. Mislim da je to jedini način za pravljenje ovog filma i funkcionisanje u ovakvom sistemu dok u isto vreme pokušavaš da ga na neki način menjaš, oplemenjuješ.

Sa druge strane, svi ti produkti čistog entuzijazma, se često, bezobrazno, uzimaju kao primeri neke vrste dešavanja i plana na kulturnoj sceni i da eto, ipak, kao, kultura i umetnost, postoje i opstaju, te se, nenamerno a opasno, nažalost, njima, tj. tim entuzijazomom, opravdava i održava ovo i ovakvo stanje.

    Film sam snimio da bih komunicirao sa sobom i sa drugima na način i na nivou koji mi prija i odgovara, pričajući o stvarima koje su mi bliske, koje me zanimaju i koje ili poznajem, ili želim da upoznam, istražim malo dublje, precizniji, razložnije, ne bih li, pre svega sebi, objasnio i shvatio neke stvari, ljude, odnose i procese koji su ono što čini moju okolinu, sistem, svet u kojem živim, sa svim svojim pravilima i apsurdnostima. Nagrade su uvek nepravedne i ne verujem previše u pravila sporta primenjena na film ili bilo koju umetnost uopšte, kada se dela koja nastaju iz najntimnijih i najličnijih pobuda stavljaju u kontekst trke, ocenjivanja i nagrađivanja medaljom. Ali, u filmu, nagrade su i nešto što doprinosi puno većoj vidljivosti i dostupnosti tvog dela većem broju ljudi.

Da li možeš da nam najaviš neke buduće projekcije ovog filma, kako bi ljudi koji ga još nisu pogledali imali prilike da ga vide? Postoje li planovi za neke druge filmove i da li možeš da nam kažeš šta si novo naučio o ovoj profesiji, ima li nade za nju, i koje su to predrasude koje si imao na početku o filmu i režiji? Daj neki savet svojim budućim mladim kolegama.

  Film za sada ima lep život, dosta putuje, ljudi lepo reaguju na njega. Prošle nedelje je prikazan na velikom i odličnom festivalu DokuFest u Prizrenu, na Kosovu, zatim u okviru novog Živanovog festivala koji organizuje u Pančevu – FAMNAZ, i zatim na AJDE Festu u Kruševcu gde se razvio veoma zanimljiv razgovor nakon projekcije. Uskoro će film biti prikazan u Rumi, Valjevu, Užicu i Čačku, a u septembru i oktobru ‘Živan…’ takođe putuje i u Poljsku, Mađarsku, ponovo Francusku gde će obići nekoliko gradova u Bretanji, i, na kraju meseca, film se prikazuje na ostrvu Nova Kaledonija u Pacifiku, koje je od Pančeva udaljeno 14 500 kilometara. Planova za druge filmove uvek ima, jedan se kuha već dve ipo godine. Naravno da ima nade, film je danas življi nego ikad, samo treba biti radoznao i strpljiv i puno divnih svetova se može otkriti iza svakog ugla i u svakom kutku interneta. Ne bih delio savete, ja ne mislim da je bavljenje filmom nešto što je samo posao ili profesija za koju se treba dobro obrazovati, zanatski i životno opremiti, za mene je to poziv, i naravno da ide uz mnogo teških i ružnih iskustava, ali, kada to prihvatite kao deo puta koji vodi ka onom najlepšem na svetu – stvaranju vašeg filma, shvatite da bilo kakva upozorenja i istine o mnogim odvratnostima koje vas čekaju – nemaju ni smisla niti snagu da vam ugase tu ljubav, želju, san.

Jedna od bitnih stvari koja će se dešavati ovih dana jeste da Pančevo dobija svoj prvi filmski festival,“Pančevo film festival“ –PAFF, internacionalni, takmičarski festival autorskog dugometražnog i kratkog filma, koji će se održati od 3. Do 7. septembra, a ti si jedan od selektora i umetnički direktor.  Prvo, kao pančevka, da ti se zahvalim što si, zajedno sa ostalim  ljudima iz sveta filma pokrenuo ovu manifestaciju, koja je važna ne samo za naš grad, nego i za celu filmsku industriju. Reci nam nešto više o festivalu i na kojim lokacijama će se prikazivati filmovi?

  Nema na čemu, opušteno. Pančevački filmski festival (PAFF) je internacionalni takmičarski festival čiji program je sastavljen od pedesetak naslova sakupljenih sa raznih strana sveta, od dokumentarnih do igranih, eksperimentalnih i film eseja, kratkog, srednjeg i dugog metra. Pančevački filmski festival je manifestacija i platforma posvećena negovanju i promociji nezavisne autorske kinematografije, ali i filmova nastalih u ozbiljnijim i bogatijim produkcijama koji neguju originalan i kinematografski uzbudljiv pristup narativu, formi, strukturi, estetici, dakle, svim onim filmovima koji se zrelo i inovativno služe vizuelnim komuniciranjem. Glavna misija festivala je da predstavi, istraži i proširi ideje i pitanja šta sve kinematografija danas može da bude, kao i da, kroz prisustvo mladih talentovanih autora na festivalu, promoviše i  pruži podršku novoj generaciji filmskih umetnika.

  Tokom pet dana Pančevo će postati grad – festival, sa ne samo bogatim filmskim programom (dva takmičarska i dva revijalna programa), već i muzičkim, likovnim, strip i edukativnim programima. Bioskop na otvorenom, pod zvezdanim nebom, će biti na Letnjoj pozornici Kulturnog centra Pančeva. Takmičarski kratki i dugometražni filmovi prikazivaće se u Dvorani Doma omladine Pančevo “Apolo“. GRRR!Program stripa održaće se u Galeriji Elektrika. Na istom mestu održaće se i filmsko-teorijski program ‘Amplituda’.
U foajeu Kulturnog centra održava se izložba stripova Aleksandra Zografa. U holu Gradske uprave Pančevo održava se izložba filmskih maketa studenata scenografije sa FPU-a. Na platou Kulturno centra i bašti Doma Omladine održavaće se svako veče muzički program; koncerti, svirke, žurke i karaoke.

U slučaju kiše, filmovi se sa Letnje Pozornice sele u dvoranu Kulturnog centra.

I, što je najvažnije napomenuti, svi filmovi, koncerti, izložbe, programi su ove godine – besplatni za sve!

Pošto znam da si se bavio muzikom, reci mi šta ima novo na tom planu? Da li si u međuvremenu otkrio neki novi hobi koji te ispunjava, daj nam neki zanimljiv predlog za ispunjavanje slobodnog vremena, a da nije „buljenje“ u monitor? 🙂

  Nedavno smo drugari i ja ponovo okupili stari bend, ‘Nešto Najgore’ i počeli da drljamo i uživamo u tome. Nema tu ambicioznosti niti nekog plana. A što se tiče hobija, nažalost, i moje bavljenje filmom i usputnim stvarim se može nazvati tako, nekom vrstom mazohističkog hobija, jer se i time bavim, u najvećem broju slučaja, bez nekih para, plata, nadoknada, i na štetu živaca, zdravlja i ‘mirnog, sređenog, dostojanstvenog života’. Ali mislim i da je veliki broj po kulturu mnogo bitnih i važnih profesija srozan na taj ne-nivo tako da nema tu mesta za kukanje i jad, već samo za čist entuzijazam i neplaćeni rad.

I za kraj, neizbežno pitanje našeg časopisa, reci nam, zašto si ti crna ovca ?

  Nisam ja ni crna, ni ovca. U filmu uglavnom izbegavam simbole i metafore, više volim znakove koji mogu biti a i ne moraju, i koji svakog pojedinca vode ka različitim mestima, ka  domaštavanjima, ka nečemu što je neuhvatljivo i nedovršeno taman toliko da ljudima, publici, ostavi dovoljno prostora da sami dovrše priču i put.

 Milja Stanković