31 mar Odrastanje

Sećaš se, kao mali, svi smo nosili rančeve, one ooogromne, neretko veće od nas samih? One, zbog kojih me ne čude naše, nešto kasnije, krive kičmice. U njima i knjigu i svesku i radne listove, mada nam nisu koristili baš svaki dan ti radni listovi. Ali, učiteljica je rekla. Mi smo poverovali. Tu je, zatim, bio i poneki sendvič, u celofanu, jer smo najviše voleli mamine sendviče. I nešto slatko, za kasnije! S kockicom čokolade, matematika se bolje kapira. Pročitao si negde, želeo da probaš. Opet – poverovao si.

Jer, kad si klinac – veruješ.
I želiš da probaš.

Onda rasteš. Ranac se smanjuje vremenom. Nekako, slučajno ili namerno, proporcionalna njemu, postane vera. Na kraju, nosiš samo jednu svesku, u zadnjem džepu. Treba li tada govoriti o veri, uopšte?

Počinješ da sumnjaš.

Šta će tebi vežbanka, ako pismeni zadatak imaš tek sutra?
I radna sveska, ako je koristite tek ponekad?
I zašto ne kapiraš onaj integral što liči na slona u zmiji i daje rezultat jedan, ni posle čokolade od 300g?!
I zašto je to samo tebi slon u zmiji, a ne ko što kažu – parabola?

Ne razumeš. Nije da si baš tada, u tom momentu svestan toga, ali nekad postaneš svestan. Postavljaš pitanja. Sebi, pa drugima, ako ti baš negde zapne. Pa, odlučiš da vratiš vreme. Da nabaviš onaj ooogromni ranac. Staviš unutra .. dobro, staviš unutra papirne maramice i karmin i vlažne maramice i rokovnik i sva moguća, bitna i nebitna, dokumenta i papire, naočare.  – Ponesi kišobran, možda će kiša. Poneseš. Pokušaš da opet budeš onaj klinac. Da veruješ. Pokušaš da vratiš vreme – da razumeš. Da ne kupiš pecivo na pauzi, već napraviš sendvič. U celofan uviješ. I poneseš čokoladu, da skapiraš i rešiš neki problem, danas veći od onog u zmiji slona.

Međutim,..

Ogledaš se. Ranac ne ide uz takozvanu „pencil skirt“, koju si odlučila da obučeš baš danas. A zbog sendviča napraviš grimasu, jer moraš da vodiš računa, da ne kane kečap na belu košulju, pa ispadneš smešna, pred kolegama. A čokoladi fali 50 grama. (Lopovi!)

Ranac je tu – ooogromni, iako si i ti porasla. Samo što vera više nije proporcionalna istome (rancu). Nema više čupave, u nespretno vezani rep pokupljene kose – zamenila ju je uredna punđa. Nema više tregerica. Nema više košulja na tufne. A ni čokolada više nema 300 grama.

(Mada ni sa tih, dodatnih, 50g, nikada nisam skapirala onaj integral!)

No, …

Ima ogledala.

Ima mene sa ove strane. Ima i neke sređene, ulickane dame, sa one druge strane. Govorim joj da je lepa, ali nema ranac. Govori mi da sam čupava. Kažem joj da tako volim. Kaže kako treba da sam dama, kao što je ona, ipak sam žensko. Kažem joj da je dosadna, kao i svi odrasli, uostalom. Kaže mi kako sam šašava. „Moram da te razočaram“, kaže, „ali i ti ćeš nekad morati da odrasteš.“

Nikada joj nisam poverovala i upravo zato znam – bila je u pravu.

 Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: tumblr.com