01 sep Odmori se malo od ljubavi

Prekidam vezu i tupo piljim u telefon. U sobi je potpuni mrak. Nisam imala snage ni svetlo da upalim kada sam ušla. Bila sam fokusirana samo na to da ti ne ugasiš ono što imamo. Nisam uspela. Osećam kako mi oči gore od suza. Prvi put sam plakala pred muškarcem. Nema veze što je samo preko žice. Prvi put sam se borila da opstane ono što mislim da je ljubav. Nikad ti to nisam rekla, ali verovala sam da ćemo uspeti. Iako ni sama nisam imala jasnu sliku šta bi bio naš uspeh. Pomišljala sam na gašenje svojih želja, ambicija, samo da traje. Možda bih se vremenom ugasila ja.

Iscrpljena sam od čekanja na dolazak, od čekanja na poziv. U mojoj glavije taj poziv bio drugačiji. U mojoj glavi se smejemo. U mojoj glavi me zoveš da dođem. U mojoj glavi verujemo da možemo sve. U mojoj glavi me ne ostavljaš dva dana pred Novu godinu. Moja glava je prazna od izduvanih očekivanja. Prekriva me san. Nestaju mi želje.

Trideset prvog sam u najgorem društvu – svom. Sebi nepodnošljiva. Ne reagujem ni na šale ljudi koje volim. Ljudi nešto planiraju, pričaju, nešto rade. Ja sam u balonu nezadovoljstva. Čekam poziv u ponoć. Čekam poruku.

Dvanaest otkucava kao i svake godine. Kao i svakog dana. U meni otkucava nešto jače, drugačije. U meni zvoni upozorenje: ,,Već si ovo preživela.“ U meni se iz praznine rađa spoznaja da više nisam klinka. Ne zbog godina – zbog naučenog, zbog proživljenog. Shvatam da posle prvog kraha nisam odbacila ljubav. Prepustila sam se tebi. To je već napredak. Nisam ogorčena. Slobodna sam. Mogu da volim iznova, kada mene ne vole. Mogu da prestanem da volim kad shvatim da me ne poštuju ili se ne trude. Ako sam mogla kao klinka, mogu i sad.

Mogu da te pamtim po onih nekoliko zajedničkih dana i pet meseci razgovora. Uvek mogu da te pamtim po lepom. Volim što ne znam da se kajem. Mogu da ti priznam što si imao više hrabrosti od mene da prekineš ono što smo oboje znali da ne postoji. Što si osetio da smo previše udaljeni za odricanja.

Zbog toga ova ponoć kuca kroz sve moje žile. Tera me da uradim nešto što nisam godinama. Pišem novogodišnje odluke. Sve se svode na jedno – uživaj u sebi. Uživaj, draga, u svom životu. Ne traži ljubav gde god da zakoračiš. Ne zaljubljuj se bez predaha. Odmori se malo. Ne guši ljubav držeći je gladnim rukama. Raširi ruke i, zaista, odmori se malo od ljubavi. Sada znam zašto nisam dugo pisala novogodišnje odluke. Nisam ih osećala. Ove sam živela.

Prošle su dve nedelje kako se nisi javio i znam da nećeš skoro.

Tada mi se javio on. Dugo ga nije bilo. Nikad o njemu nisam razmišljala ozbiljno. Zbog toga sam i prihvatila njegov poziv na žurku. Htela sam da uživam, da se osećam dobro. Prvi put sam sama otišla u društvo koje nije moje. Tada sam znala da se već osećam dobro, bez obzira na to šta će biti sa njim. Znala sam da ću sa njim biti opuštena. Dugo se znamo. Opustila sam svoje srce. Nisam mu više tražila da proverava da li se iza svakog poljupca krije ljubav. I baš tad me je ščepala. Uhvatila me je ljubav potpuno oslobođenu očekivanja, potpuno zaljubljenu u život. Uhvatila me je u najnežniji zagrljaj koji me prožima više od tri nestvarne godine.

Autorka: Dajana Mitrović

Fotografija: favim.com