06 jan Nije retkost

Nije retkost

Da mi je par piva

Na kraju dana,
Ona svetlost
Na kraju tunela,
O kojoj toliko pišu.
Nije retkost
Da sam srećniji
Kada spiskam lovu,
Na novu knjigu
I četiri litre apatinskog piva,
Nije retkost
Da je sve u redu
I da manje boli
I da će brzo proći,
Kad novčanik je prazan.
Nije retkost
Da je sve u redu
Kada mi zaborave broj
Telefona,
I kada dobijem onaj poziv
Koji nisam ni u ludilu,
A ludila ima zaista mnogo,
Očekivao.
E, ume taj poziv da popravi dan,
Da pojača svetlost na kraju tunela,
Da doda još jednu svetlost,
Kad te neko pita
‘de si debeli, šta ima?
Imaš pljuge? Ti treba pivo?
Gde ti je ona mala?
Znaš bre ona mala?
Ja se pravim da ne znam,
Pravim se da nisam pijan,
Pravim se da je sve do jaja,
Da smo dobili rat,
Digli revoluciju,
Upali na krov sveta,
I skinuli vladajući idiotizam,
Folirante i kurčeve kritičare.
Zaboravio bih da
Pričao bih telefonom,
I ko je jebeni sagovornik,
Zašto koji kurac
Pričaš da treba da batalim
Piće i pesme.
I što se ložim da sam umetnik
Kad sam samo klošar iz parka,
Koji tripuje Bukovskog.
Ja se samo slažem
Dok jednom rukom otvaram
Dvolitru,
I slušam lav hanterse.
Već dugo me muči pitanje,
O čemu bih mislio,
Da nisam provalio čitanje,
Da nisam provalio pisanje,
Da nisam prvo oštro piće
Sabio sa 14, ili možda ranije?
I,
O čemu bi ti imao da mi sereš?
Nije retko,
Da poziv koji popravi dan
Sjebe celu noć.

Autor: Miloš Milenković

Fotografija: weheartit.com