25 jun NEMANjA RADULOVIĆ – „NAJVAŽNIJE JE SLAVLjENjE MUZIKE BEZ OBZIRA NA GRANICE“

Uske crne pantalone i duge kožne martinke, verovatno su vam prva asocijacija za pankere. Međutim, šta kažete za nekog ko uz to crno kao simbol čvrstine, staloženosti, hrabrosti i izuzetne neustrašivosti, obuče belu jaknu koja govori o nevinosti i čistoti duše i tela. Šta kažete za čoveka koji nije samo čovek, već mnogo više od njega?! Da li ste razmišljali ikada o tome ko su, gde žive i kako se rađaju oni ljudi koji imaju „to nešto“, posebno u sebi. „To nešto „ po čemu ih pamte. Postoji jedan čovek koji se može smatrati natprirodnom pojavom. Peva dušom, duhom, telom. Peva čulima. I svojim instrumentom. On je virtuoz nad gudalom. Najveći izazov u muzici mu je da se približi ljudskom glasu. On je dugokosi, kovrdžavi, nestvarno stvaran, veliki umetnik i jedan od najvećih violinista Srbije, ali i sveta, momak koji se iz Niša preselio u Pariz, Nemanja Radulović.

Beograd, 21. juna 2015 – Violinista Nemanja Radulovic tokom koncerta u Studentskom parku. Koncertom violiniste Nemanje Radulovica veceras je u Studentskom parku obelezen Svetski dan muzike – 21. jun i otvoren Beogradski letnji festival Belef. FOTO TANJUG / NEMANJA JOVANOVIC / tj

Mnogo puta do sad, Kolarac je bio mali da primi sve one koji su njega želeli da čuju. Večeras su autobusi bili mali, jer nisu mogli da prime sve one koji su vraćali sa njegovog koncerta. Prepun Studentski trg. Veliki broj muzičara, novinara, glumaca, poštovalaca i ljubitelja klasične muzike došlo je da vidi srpskog Parižanina. Nekoliko autobusa došlo je i iz njegovog rodnog Niša. Tačno na vreme, 21.juna 2015.godine u 21 sat, začuo se dobro poznati zvuk pesme „Gimme, gimme, gimme“, grupe ABBA i neverovatan aplauz kada je na scenu preko puta Kolarca izašao on. Otvoren je BELEF. Nakon završetka numere, Nemanja se zahvalio publici što je došla u tolikom broju da zajedno sa njim prolavi Svetski dan muzike i rekao: „Najvažnije večeras nam je slavljenje muzike bez obzira na granice.“ Posle toga usledilo je pravo slavlje, koje je krenulo kompozicijama čuvenog nemačkog kompozitora Johana Sebastijana Baha. Priznajući da su mu sva Bahova dela mnogo bitna, zato što iz njih mnogo uči, Nemanja nas je sproveo kroz sve epohe baroka. Rekao nam je da Baha ne svira samo na sceni, već da uz njega voli i da vežba. On mu je jedan od najinspirativnijih kompozitora. A kako i ne bi bio, kada Nemanja, baš poput Baha, ali na jedan potpuno drugačiji način teži intelektualnoj dubini, tehničkoj savršenosti i savršenstvu umetničke lepote, koja nema razloga da bude bilo šta drugo. Malo kome kao njemu polazi za rukom da sam svojom harizmom, hipnotiše publiku da gleda u samo jednu tačku, a ta tačka je scena na kojoj se on nalazi. Sve kompozicije tužnih nota, on kazuje sa suzom u krajičku oka.

Govori svom svojom unurašnjom i spoljašnjom snagom. Njegov blagi osmeh govori o tome koliko on uživa u tome što stvara. Stoprocentno je siguran u sebe i ono što radi. Smeje se, a na usnama mu piše: „Volim vas sve, isto kao i muziku“. On je izvor sa koga ljubav izvire. Njegova obrva pleše u ritmu njegovog gudala. Svaka kovrdža njegove kose ima svoju funkciju. One takođe sviraju. Da on nije od onih nadmenih, s podignutim nosevima, govori činjenica da je violinistkinju Tijanu iz svog orkestra pohvalio rečima: „Ovakvu violinistkinju Beograd u poslednjih 10 godina sigurno nije imao. I ne samo Beograd. Čitava Srbija“. Nakon baroka, s Nemanjom smo odlepršali u svet Pozorišta i baleta. Vožnja u kupeu kojim je upravljao Nemanja bila je potpuno nezaboravno putovanje. Toliko emotivno, nostalgično i uverljivo da sam uz zvuke Šeksprovog Hamleta već mogla da zamislim glumce koji na sceni igraju prema režiji Nemanje Radulovića. Nadahnut, magičan, bajkovit, a nadasve skorman, Nemanja pleše gudalom po svojoj violini, baš poput najveštijih balerina Boljšoj teatra. On pleše srcem. Pleše dušom. Pleše muzikom.
Bramsova prva simfonija koja se nalazi na poslednjem Nemanjinom disku, bila je podsećanje na mesta u kojima je odrastao i živeo. Podsetila ga je na Beograd i Niš, ali i na sve one dane koje su ga iz malog Niša odvele u grad svetlosti. Izuzetno dirljivo bila je Nemanjina interpretacija Antonove kompozicije „Gvozdak“ koju ga je majka učila. Njegovo milovanje gudala je lečenja svih onih rana koji se nalazi na srcu publike. Perlasti nakit se večeras mnogima nizao po licu, a sve to zahvaljujući potpunom doživljaju muzike koja oslobađa. Čuveni Dule Sedlar pridužio se u jednom momentu Nemanji na sceni, pokazujući nešto potpuno novo uz kombinaciju gitare i violine i sinhronizovanu igru nekog novog džeza i stare, dobro poznate klasike. Zatim je krenula muzika iz Kusturičinih filmova, meni u celokupnom doživljaju koncerta, možda i bolja od origala, a ako ne bolja, onda sasvim sigurno iskrenija. Nemanja Radulović na sceni razgovara ne glasom, već svojom magičnom igrom nad gudalom, koje drži kao reket što drže najbolji svetski teniseri. Ono što je Novak Đoković za tenis, to je Nemanja Radulović za muziku. Kada neko spomene autobuse i u njima putnike koji su došli iz Niša, ne bi li svog sugrađanina podržali, ne možete da se ne naježite. Ima li za umetnika veće nagrade od aplauza, a za sugrađene važnijeg priznanja od uspeha njihovog muzičara?! Jedan od momenata sa Nemanjinog koncerta, koji će se sasvim sigurno dugo prepričavati je i taj kada je on kazao: „Sada ću odsvirati muziku koju sam prvi put u svom životu čuo i posvećujem je Nišu.“ Bila je u pitanju „Niška banja“. Naglasio je publici više puta da je „najbolja publika kojoj je ikada svirao“, a kako i ne bi, kada je u Beograd došao samo zbog nje. Veliko iznenađenje i novina bio je bubnjar. Nemanja Radulović dokazao je da violina u kombinaciji sa bubnjem može proizvesti kvalitetan, neverovatno energičan i retko dinamičan rokenrol zvuk koji vas tera na pokret od Nemanjinog pokreta nad gudalom snažniji. „Imam previše nota u glavi“ rekao je pred sam kraj koncerta mag violine. Niko ih nema toliko koliko ti, stoga Nemanja, od srca, hvala ti. Svaka je na svom mestu, tako da nemaš razloga za brigu. One su tu da bi nam pokazile koliko lepota krije tvoje interpretacija samo jedne kompozicije. „Najponosniji sam na svoju porodicu“, kazao je Nemanja u momentu pre nego što je najavio kompoziciju posvećenu svojoj majci koja je jedna od najemotivnijih, najdirljivijih i najličnih kompozicija ikada odsviranih. S njom je završio nastup. Poklonio se zajedno sa orkestrom i sišao sa scene. Međutim uzvici: „Jeeeeee. Bravooo. Nemanja, vrati se. Volimo te. Još, još, još…“, ceo orkestar na čelu sa Nemanjom, vratio se na scenu sa suzama u očima i vidnim zadovoljstvom: „Hvala vam. Ovde je najbolja atmosfera i ovde su najbolji ljudi na svetu.“ Tamara Radulović, devojka raskošnog glasa otpevala je „Zajdi, zajdi“, a sve to uz pomoć nota proizvedenih Nemanjinim rukama. Usledio je gormoglasan aplauz i uzvici. Nešto potpuno nestvarno. Ono što me podseća na aplauze za glumce nakon najboljih predstava i njihovo vraćanje na scenu. Za sam kraj orkestar je zajedničkim snagama pod Nemanjinim vođstvom odsvirao „Pašona kolo“, međutim ni to oduševljenu pubiliku nije moglo odvesti kući, jer ovakva ljubav i posvećenost muzici, nije dugo viđena. Koncert je završen numerom „Gimme, gimme, gimme“ grupe ABBA kojim je i počeo. Dva i po sata sviranja dovoljno je za 2.500 doživljaja, emocija, suza, osmeha, radosti, sreće, ali je tih dva i po sata premalo za kraj, jednog ovakvog koncerta.

Nemanja, hvala!

Autorka: Slađana Bušić