08 jul Neko Meni Lep
Nekada,
Ne tako davno
Vidim nekog meni lepog
(Ko i nije tako lep nego je eto
Nekako hladan i ćutljiv
I vrlo nezainteresovan, gord
I svoj)
I onda meni bude lep.
Vidim nekog meni lepog pa zamislim
Njegovu omiljenu pesmu
Najlepšu naviku
Dragog mu pisca
Ili boju glasa.
Pa ga gledam i u mojoj
Luckastoj glavi
Mi već sedimo u stanu na desetom spratu solitera
Čitamo Jesenjina ili Dučića
Pijemo čaj
I gledamo decembarske pahulje na prozoru.
A onda Neko Meni Lep progovori
I nestane i Jesenjin i Dučić, čaj se odjednom ohladi i poslednja pahulja istopi
Jer to nekako – nije to.
I Neko Meni Lep postane neko meni sasvim običan i isti.
A nekada,
Ne tako skoro
Sretnem meni nekog poznatog
Kao recimo nekog poznanika
Iz prošlog života.
Pa se pogledamo,
Pa se prepoznamo,
Pa osetimo kao da smo sami samcijati
Na ovom prepunom svetu.
Kao da je sudbina
Jer slučajnost ne može biti
Kad ti od pogleda poklekne koleno
I srce se ubrza.
Pa shvatih najednom
Iste duše brzo dosade
A kad se različiti nađu
Bude i Jesenjina
I Dučića
I čajeva
I pahulja
I mnoštvo toga lepog
Za šta nisam ni znala pre.
I shvatih tog jednog sunčanog dana
Da sam baš pronašla tog gordog i svog
Nekog Meni Lepog
Sa kojim ću da čekam i tu
I svaku sledeću zimu
Na desetom spratu solitera.
Autorka: Nina Nikolovski
Fotografija: tumblr.com
Sorry, the comment form is closed at this time.