Snovi su ovog nedeljnog jutra providne lepljive niti koje me vuku nazad pod toplotu pokrivača, kad krenem da se odvojim od njih protestvujem ali mlako, da mi ne pobegnu u nepovrat. Hipnotišu me ponekad, priznajem, baš kao lepota moje dece. Gledao sam je malopre, moju ćerku od 10 godina i uvek je tu ta dimenzija sna. U stvari ni sam ne znam da li sanjarim ili je to mozda iskustvo sreće koju prepoznajem. Sedne mi u krilo, nasmeje se i drmne me pramenom kose koji zasvrbucka moj smeh. I onda otvori oči i pegice sa nosa joj polete prema meni i završe u mojim očima kao zvezde. Onda mi je svirala klavir, bez klavira, tu na svojim kolenima i pevušila mi i zbunila se: -Ne ide mi dobro kraj- rekla je uz osmeh, ženstven i nežan koliko i miris njene kože i nevinost njenih godina. I onda je zamolim da ode, da me pusti da čitam novine, ali ona ne odustaje. I posle se pitam zašto sam je terao od sebe i ljuto uzdišem kako sam tako sebično glup da i kada vidim lepotu. Ne dozvoljavam sebi da je udišem dugo, plašim je se kao mora i prelepe ali duboke vode. Plašim se u stvari svoje sopstvene sreće u velikim količinama. Radije bih je konzumirao na momente kao osmehe od srca. Sreća, to su lokne moje ćerke dok me maltretira nedeljom ujutru.

Autor: Boban Janković

Fotografije: pinterest.com