Nebeske freske

Kažeš mi da lepo izgledam. O, Bože! Hvala ti. Ali ja se zaista tako ne osećam. Nekako sam plastična i bezvezna. Ne umem više da se nasmejem onako pravo, od srca. Ti si dobar drug, pa me hrabriš. Ne znaš da me tako samo nerviraš. Helo! Nema tu, u meni, više ničega i nikoga. Jebote! Što ti je toliko teško da me shvatiš? Guraš me laktom dok žmirkaš na jedno oko: Hajde, ne duri se, reci šta te toliko tišti. Pokušavam da se osmehnem. Ne ide. Ovo je dan kad je dugme za osmeh pregorelo. Odmahujem rukom i podvlačim noge pod dugačku belu suknju. Gledam…Slatke su mi ove perlice na ruci, vraćaju me na trenutak u detinjstvo. Ali opet odmahujem rukom, ovoga puta onako, za sebe. Nema smisla vraćati se u prošlost. Gubljenje vremena. Treba gledati u budućnost. Treba biti avangardan. Treba…Ali, prvo treba pronaći snagu. U sebi. Ti me opet gurkaš laktom. Opet škiljiš zbog sunca i tražiš mi da ti obećam da ću biti dobro. Obećavam ti odmah, da te skinem s vrata. Kolutam očima. Pitaš me zašto sam tako teška. Nisam teška ja, teški su oni koji su me doveli dovde. I teški i turobni. Oduzeli su mi osmeh i identitet. Oduzeli su mi želju za razgovorom. Razočarali su me. Tutnji nešto u daljini. Voz. Ljudi negde odlaze i nekome dolaze. Odjednom skačem i drmusam te da ne zaspiš ispod ovog hrasta… Znam! Moja je greška u tome što sam sanjar. Odjednom odnekud ispadoše Cigani sa violinama. O, bože! Ne znam da li da se smejem ovoj buci koju prave ili da ih iznervirana opsujem. Ti me gledaš nežno i maziš me po ruci. Kažeš: Nije, ti si savršena. To svako shvati kad ti se približi. Ne vole te dok te ne poznaju. Hmm. Imaš previsoko mišljenje o meni, koja trenutno izgubljeno lutam bez mišljenja o sebi. Kažem ti da sebi nekada ličim na one tragične heroine koje se obožavaju posthumno. I kojima se sva dobra ovoga sveta priznaju u rečenicama koje počinju sa: bila je…Ne treba mi pohvala na komemoraciji. Voli me danas. Dok hodam i dišem. Pusti me da savladam ovu boru na čelu i da te zagrlim u skoku. Pusti da se obradujem. Ne dozvoljava ti ovaj svet. Osam sati u staklenoj teglici, koja stoji na ivici stola. Ostatak dana prema svačijem raspoloženju. Mrzim replay. Poštedite me svojih lažnih pogleda, jer me svaki muči. Poštedite me svog prisustva, jer ste bezlični. Ok. Mislite da znate nešto o meni? Sjajni ste! Ahahaha. Nisam ti spominjala tugu? Neću ti ni spominjati. Tuga je skopčana sa mojim rajfom za kosu. Kažeš da se rajf ne vidi. U pravu si, vide ga samo oni koje odaberem.

Žao mi je svih vas koji na svom platnu osim ogromne zablude, ne umete ništa drugo da naslikate. Žao mi je, jer vidim kako će vam biti… Nešto kao meni danas. Kako možeš da očekuješ od mene da se uklopim? Nisam se uklopila još onda kad sam počela da slušam Bauhaus, Stone Roses, Sonic Youth, The Cult, Faith No More… Mnoge, za koje mnogi ni čuli nisu. Volim Sida Višiza. I još volim EKV. Volim dobru knjigu. I poljubac koji će biti pravi za mene. Volim život, ali oni mi ga kidaju svakog dana. Ti mi kažeš: Nikada te nisam video da plačeš. Nisi. Hoćeš li da me odvedeš daleko? Molim te. Nekako bih da počupam kazaljke sa svih svetskih satova i otisnem se u neku novu dimenziju. Kažeš mi da će me proći… Kako mrzim tu glupavu frazu! Ne izgovaraj je više. To je mantra za imbecile. Ne sviđa mi se to čekanje da sve prođe…Sviđa mi se da prolazi sve, jer je to prirodno, ali sa smislom, a ne da sedim i čekam da prođe sve ono loše što moram da potiskujem svakoga dana. Ja volim ljude koji imaju blag pogled i lep osmeh. Volim ljude koji su “malo uvrnuti”, neobični i detinjasti. Mistike. Volim opuštene ljude pred kojima mogu da operem scensku šminku, sednem ispod drveta oslonjena leđima i razgovaram o svemu satima…Kao sa tobom. Volim da se zabodem zimi u fotelju i sklupčana u ćebetu provedem ceo dan u pidžami, sa nekom knjigom u ruci. Volim ljude sa kojima mogu da sedim na novobeogradskom fensi splavu pored reke i vodim neusiljen dijalog u pocepanim farmerkama, dubokim starkama i majici na kojoj je slogan fuck you all!!! Smeješ se, jer znaš da je poenta cele današnje priče samo slogan na majici.

Autorka: Sandra Hristov Tomić

Fotografije: favim.com

Nema komentara

Ostavi komentar