06 feb NE ZAKLANJAJTE MI SUNCE

Još jedno jutro.. još jedna sumorna magla i stud oko mene. Otisak ruke na justuku kao borba plača i smjeha, o da baš kao i ova moja tuga i strah. Tragovi.. znam sve će jednom biti juče. Pogled mi pada na stari kofer obljepljen crno – bijelim novinama  Pariza i Londona, razmišljam o toj povezanosti, o toj neraskidivoj niti crnog i bijelog. Da, sigurno postoji u tom mom starom koferu „taster“ sreće, jutros sam odlučila zaploviću u te dubine. Na putu do posla mame mi osmjeh lipe prekrivene  bijelim pahuljama. Razgovaram sa sobom, prija mi. Maštam o jutru u kom ne brojim padove i jasno vidim ozareno lice u ogledalu srećno. Pomislih na tren možda sam to ja. Dok brojim svoje stope i radujem se pucketanju bijelog čuda sa neba upoređujem se sa tom hladnoćom i ledenicama. Šta mi je ostalo, šta sam dobila? Toplu, tešku i sarkastičnu tečnost zvanu suze. Poznati glas vraća me u stvarnost.

– Dobro jutro! Dobro si?

– Dobro jutro, moje poštovanje! – vratih se u stvarnost.

Smrznuta silueta čovjeka stajala je ispred mene, sjetih se lika a i šake njegove mi pomogoše da se se složi slika. Ponudih mu svoje rukavice i zastidih se tih malih šaka i umornog lica. Počeo mi je pričati o praznicima i sreći.. uključih se u razgovor.

– Znaš, ti si neko ko zna da nosi sve na licu i tugu i bol a i sreću, divim se tvom „kezu“  a znaš ja te čitam – poče svojim tihim i hrapavim glasom da mi priča.

 – Smijem se uvijek licemjernom svijetu, nije lažna „fasada“ moj osmjeh treba znati samo sa čudnim ljudima, kakva sam ja.

Ušao je u raspravu dobrog i lošeg o brigama koje ostavljaju trag na licu o borama, smijala sam se.

– Kamo sreće da je više ljudi kao ti, moj Profesore!

Počeo je priču o dječaku i njegovom životu u buretu.

– Mnogo je bio pametan i jednog dana zamisli kralj ga pita: „ Sve što želiš daću ti, nauči me toj svojoj pameti.“

– Rekao je samo: Skloni se! Zaklanjaš mi Sunce!

– Ne zaboravi moju priču, molim te!

– Hvala puno, naučili ste me opet nečemu novom.

 Potapša me blago i očinski po ramenu kao da će sve biti u redu i nastavi put dalje. Danas sam se zahvaljivala i mom crno –  bijelom koferu na tasteru a i ljudima koji nose sreću i dobrotu u očima.

Da, neću dozvoliti da mi zaklanjaju Sunce! Danas upisujem u svoj Dnevnik maštanja traženja i lutanja: Vrijedni su samo oni koje vole te i sa grčom i osmjehom na licu, naučila sam oni koji mi „kriju“ zrake Sunca brišem i blagoslovene sve pahulje koje su prekrile lipe, male stvari zapravo jesu velike.

Autorka: Zorana Košpić

Fotografija: favim.com