30 jul Naučili su ga pogrešno

– Sva sreća što živimo u kući, pa možemo da urlamo u ovo doba noći!

Drhtala je sva u suzama, očekujući novi nalet uvreda. Plašio ju je sopstveni bes. Plašila ju je nemoć.

– Balavice jedna, da si me slušala, ništa od ovoga se ne bi desilo!

– Ma nemoj? Ne mogu doveka da živim po tvojim prvilima. Dosta mi je! Ne mogu više.

– Šta izigravaš? Čega ti je dosta? Vucaraš se sa ko zna kakvim ljudima, ništa ne učiš, ništa ne radiš. Nemaš ti nikakve ambicije! Oteraćeš tim ponašanjem sve ljude iz svog života.

– Neverovatno mi je u koliko iskrivljenom svetu ti živiš! Imam nekoliko drugarica i dečka i to je tebi vucaranje? To što ih ne dovodim u kuću je zbog tebe. Nikad ne znam kako ćeš biti raspoložen tog dana. Ja nemam ambicije? Ti me gušiš. Stalno imaš neke planove za mene. Misliš da ću lakše da živim život ako mi ga ti nacrtaš. Neću. Ne mogu. Izgubila sam sebe. Izgubila sam sve želje. Slušam samo kritike. Nikad pohvala. Nikad! Jednu pohvalu uvek začiniš sa pet kritika. Kritika koje režiš kroz zube. Muka mi je!

– Ti si jedna ništarija! Ko još tako razgovara sa svojim ocem?

– Onaj ko pravog oca nikad nije imao. Onaj koga rođeni otac ne poznaje, jer više voli sopstveni monolog od toga da, bar ponekad, sasluša svoje dete.

– Kako te nije sramota…

Ustao je sa stolice crven u licu. Goreo je od besa. Videla je taj pogled nebrojeno puta u životu i znala je da je sada dosta. Potrčala je ka vratima kao bez duše. Čula je srce u ušima, u očima. Čula je udar vrata, a zatim udar nekog predmeta. Znala je da je pokušao da je gađa nečime kada je shvatio da za šamar neće imati priliku. Noge su joj drhtale od straha, od bespomoćnosti. Kuda sad? Čula je urlike i trčala je kao bez glave. Trčala je snagom koju je jedva izvlačila iz sebe. Trčala je iako je znala da je ne prati. Ne bi on nikad zbog ljudi pokazao to svoje lice van kuće. Čak ni u ovo gluvo doba kada nikoga nema.

Bežala je od sebe. Od one koja bi bila zarobljena u toj kući koja je uvek imala zidove pravila, ograničenja. Pitaj nedelju dana ranije ako hoćeš u bioskop. Slušaj pažljivo i govori samo: ,,Da“. Beži iz škole ako hoćeš da se ispričaš sa drugaricama duže od malog odmora. Laži da imaš predavanja da bi se videla sa njim. I to sa onim koji bi kod svih drugih roditelja prošao sve testove provere, ali ne i ovde. Ako progovoriš, biće ti jasno stavljeno do znanja da si glupa. Ako ćutiš, još si gluplja, jer mlad čovek vredi onoliko koliko postavlja pitanja. Zato beži. Beži bez daha poznatom trasom autobusa koji sada ne ide. Ništa sada ne ide. Kao da je nebo stalo da je pusti da preživi svoju eksploziju.

Više ne može da stane. Srce joj i dalje kuca kroz prste. Pokušava da izvadi telefon. Ne zna ni koga da zove. Verovatno svi spavaju. Da li uopšte postoji neko ko bi joj pružio trajni spas umesto prenoćišta? Pretražuje imenik, ali joj slova igraju pred očima. Odjednom njeno srce postaje glasnije. Nešto joj muti pogled i onda shvata da to nije njeno srce. To je zaglušujuće brujanje motora. Svetlo. Škripanje koje joj ježi kožu. Oseća sve. Strah. Bol. Nemoć. Ne oseća ništa. Zvuci se gase i ostaje tišina. Ostaje toplota asfalta, krvi, nije svesna čega. Misli još rade. Pokušava da otvori oči. Čini joj se da vidi ljude, ali onda odustaje.

Da je planirala, sigurno ne bi ovako proživela svoj poslednji dan. Da je planirala, sigurno ne bi ovako proživela godine. Ne radi se tu o planiranju. Uvek se plašila smrti. Možda ju je zbog toga sačekala ovako rano da bi joj dokazala da smrt nije strašna. Strašan je izgubljen život. Strašno je gubljenje živaca zbog kasnog dolaska kući. Ili zbog loših ocena. Ili zbog nedobijenih ocena. Strašno je gubljenje ljudi zbog neopranih sudova, zbog loše shvaćenih reči ili neprihvatanja razlika. U tom trenutku mu sve oprašta. Ionako odlazi. Ionako sada nije važna ni uvreda, ni šamar, ni što ju je odvajao od sveta kad god je hteo. Radio je najbolje što je znao. Prvi put oseća tugu za njim. Pokušava da zamisli kako će reagovati kada sazna da je otišla. Zauvek. Kidaju joj se osećanja kao što se polomilo telo. Poslednjim tragom svesti se moli da sve bude u redu kad ode. Odlazi tiho i nemoćno. Kao što je i živela.

Autorka: Dajana Mitrović

Fotografija: tumblr.com