10 maj Nadija Rebronja: Poezija je oduvek sa mnom

Nadija Rebronja je pesnikinja, esejistkinja i kritičarka iz Novog Pazara. Na novopazarskom Univerzitetu predaje književnost. Objavila je knjige poezije Ples morima i Flamenko utopija, kao i izbor iz poezije na šapanskom jeziku Alfa, Alef, Elif, objavljen u Granadi. Njenu studiju Derviš ili čovek, život i smrt. Religijski podtekst romana Derviš i smrt Meše Selimovića objavio je Službeni glasnik.  Kao naučnik-istraživač boravila je u Beču i Granadi, a nedavno se vratila iz Paname, gde je, na međunarodnoj pesničkoj smotri, bila jedini predstavnik iz Evrope.

Kad se pominje savremena poezija u regionu, tvoje ime je jedno od neizostavnih. Kako je poezija postala deo tvog života i kako se slažete ovih dana?

Poezija je oduvek sa mnom, nisam nikada imala dilemu u vezi sa tim, čak ni kada sam bila dete. Ovih dana ja i poezija putujemo zajedno kroz jedan novi prostor koji još uvek nije postao tekst.

U kojoj meri tvoja poezija komunicira sa neposrednom tradicijom naše pesničke scene?

Volim da termin ,,naše” doživljavam široko, pa je moj svaki onaj stih koji mi promeni dan, ili život, ili u meni stvori neku novu pesmu. Čak mi je i evropski kontinent premali, da bih samo njega doživljavala kao ono ,,naše”. Ako govorimo o južnoslovenskim pesnicima, onda svojom tradicijom smatram one pesnike koji na ovaj način razmišljaju o punoći sveta.

U tvojoj poeziji je dosta putovanja, boja, mirisa i džeza, mešaju se utisci i kulture. Iz tvog akademskog boravka u Granadi izrodila se sjajna zbirka pesama.

Nakon mog studijskog boravka u Granadi 2010/2011. godine nastala je knjiga poezije Flamenko utopija. Putovanje u inostranstvo uglavnom donese susret sa drugošću. Upoznajući to drugo i drugačije, ako pokušavate da razvijete empatiju za tu drugost, zapravo upoznate sebe. Moja poezija je fascinirana mešanjem kultura u Andaluziji, a time ona govori najviše o Balkanu. U toj knjizi sam razmišljala o empatiji kao poetskom postupku. Knjiga nosi moto ,,ja ne pišem pesme, samo slušam ljude i gradove” i u tim stihovima je ključ za čitanje knjige.

Tvoj otac bio je istaknuti pisac i kulturni radnik. Koliko je to uticalo na formiranje tebe kao pesnikinje i na koji način danas, kao pesnikinja, čitaš njegovo delo?

Često mi postavljaju to pitanje. Dok sam odrastala, svog oca nikada nisam posmatrala kao pisca. Za mene je otac bio onaj ko nije voleo da izlazim u grad radnim danom jer mora da se uči, i ko je brinuo jesam li obučena toplo. Njegovu poeziju sam čitala kasnije, kada sam odrasla. Danas sam u situaciji da predajem studentima o njegovom književnom delu i da im dajem slabe ocene ako ne pročitaju njegove knjige. Volela bih da danas ima više takvih liričara i da se desi još jedna knjiga nalik na njegovu Izložbu. Od njega kao čoveka i pesnika, naučila sam da volim sve kulture, da čak i one daleke prepoznajem kao svoje, da sebe tražim kroz mitove i istorije raznih naroda.

Pored poezije, baviš se i književnom kritikom, prevodima… Šta znači u Srbiji izbrati književnost kao profesiju.

Putujući po inostransvu stekla sam utisak da u mnogim zemljama nema novca za časopise, honorare, putne troškove i festivale. Ja radim ono što jedino znam, a to je da čitam knjige. To je nešto što ne možeš izabrati, književnost ti se desi ili ne.

Tu je i pedagoški rad na studijama književnosti u Novom Pazaru. Kako iz te perspektive izgleda književna budućnost Srbije?

Vrlo često čak ni studenti književnosti ne vole da čitaju poeziju. Čak mi se, ponekad, čini da ima studenta književnosti koji uopšte ne vole da čitaju knjige. No, ima tu divnih talentovanih ljudi sa kojima satima mogu razgovarati, tako da ih nečemu naučim, ali i da ja učim sa njima. Razgovarati sa mladim ljudima o književnosti – ja ne mogu da zamislim bolji posao od tog.

Često te možemo čuti i čitati na različitim književnim manifestacijama. Kako ti se čini književna scena u regionu?

Možda se neko neće složiti sa mnom, ali ja mislim da se u regionu objavljuje puno dobre poezije. Ja volim poeziju generacije rođene sedamdesetih, pesnike i pesnikinje kao što su na primer Nikola Madžirov, Ana Ristović, Asmir Kujović, Tatjana Gromača, ali i drugi.

Tvoja poezija je prevođena i došla u ruke čitalaca van regiona. Kako ljudi koji pripadaju drugim kulturnim prostorima reaguju na nju? I gde se, uopšte, nalazi naša poezija u kontekstu savremenog svetskog pesništva?

Mislim da se naša poezija ne prevodi dovoljno. Mi nismo preveli čak ni neke naše velike pisce 20. veka, a to je odgovornost institucija kulture. Dok sam pripremala gostujuća predavanja koja sam održala na univerzitetima u Panami, shvatila sam koliko naših velikih pisaca nije prevedeno na španski. Moja poezija je trenutno veoma čitana na španskom govornom području, te sam tako i dobila poziv za festival poezije u Panami. Nakon što sam objavila poeziju u nekim časopisima u Latinskoj Americi, javilo mi se puno mladih ljudi iz Meksika i Venecuele, koji su pročitali poeziju i želeli su da razgovaraju sa mnom o tome što pišem. Rekla sam ti da pojmove ,,naše” i ,,moje” doživljavam široko. Isto tako bih volela da čitaoci sa drugih prostori moju poeziju ne doživljavaju kao preveliku drugost, da je dožive kao svoju.

U Panami si bila kao jedina pesnikinja iz Evrope.

Na festivalu Penonome u aprilu u gradu Penonome, u blizini Panama Sitija, učestvovali su pesnici iz čitavog svega a najviše je bilo autora iz Latinske Amerike. To je jedan divan festival koji ima veliku publiku, a ove godine je kao temu imao protivljenje ksenofobiji, pa je jedan deo programa bio posvećen Kinezima, koji već vekovima žive u Panami, njihovoj kulturi i poeziji. Odražala sam gostujuća predavanja o savremenoj srpskoj i bošnjačkoj književnosti na dva univerziteta u Panami. Studenti književnosti tamo ne znaju ništa o našim piscina, ali su bili veoma zainteresovani da saznaju i postavljali su kontruktivna pitanja. Profesori nisu prepoznali čak ni Andrića, ali jesu Danila Kiša i ispostavilo se da su jedino njega čitali.

Bila si pod utiskom kako deca u Panami traže autograme od pesnika. U Srbiji su pesnici manje-više nevidljivi.

Istina je da deca u Panami traže autograme od pesnika. Na stotine dece je htelo da se slika sa mnom i sa ostalim pesnicima koji su učestovali na festivalu. Jedna majka je došla da me traži u hotelu jer je njena ćerka puno manja od svojih vršnjaka, pa nije uspela da se progura u redu za fotografiju sa mnom. Čula sam od pesnikinje Ane Ristović da je imala slično iskustvo u Kolumbiji, čak su joj deca tražila da se potpisuje na njihove školske uniforme. U Srbiji mi se to nikada nije desilo. Stariji pesnici pamte da su imali takvu popularnost u Jugoslaviji. Ipak, i kod nas nekad vidim da takvo ili slično interesovanje izazivaju pisci za decu. Izgleda da su deca ipak najiskreniji čitaoci.

Zašto si ti crna ovca?

U orijentalnim kulturama koje sam proučavala, crna je boja samospoznaje. Crne ovce se samospoznaju da bi postale bolje osobe. Zato samo crne ovce menjaju svet.

Srđan Gagić