09 feb Must have i ostale izmišljene reči

Zovem se Tijana. Imam 27 godina. Bojim se liftova. Ne znam da uvijem sarmu. Ne čitam časopise – samo gledam slike i naslove. Ne pratim modu. Ona mene juri. Ne volim miris cimeta, ali ga volim u kuvanom vinu. Verujem, da vam znanje i iskustvo niko ne može oduzeti. Verujem da je sve relativno. Uverila sam se da ljudi mogu da krenu na spavanje zdravi, a da se probude bolesni. Ili da se više nikada ne probude. Prisluškujem razgovore u autobusu. Znam da sam nepristojna, ali mi je jednom neko rekao da se u tim razgovorima kriju potencijalne priče. Svaki čovek je priča. Samo mu treba pocepati odeću. Ne volim generalizaciju, globalizaciju i bilo kakve podele. Zašto nešto uvek mora da bude do pola puno ili do pola prazno? Dovoljno je reći- puno…ili prazno… Prazna glava koja je zaključila da je puna, je najveći usud modernog doba. Obično kada nekog čekam (a mrzim da čekam), nepoznati ljudi vole da mi priđu i da mi nešto kažu. To „nešto“ kao pričanje svoje životne priče. Valjda ulivam poverenje. Valjda je lakše ispričati svoje muke strancu. Olakšati se i otići.

Ne volim jutro, mada sam čula da je buđenje sa osmehom moguće. Ne znam da pišem pesme. Kad pišem o ljubavi, nekako ispadnem patetična. Iako će Đu napisati elaborat o mojoj izjavi da „inspiracija ne postoji“, i dalje verujem u to. Muze su rešile „dumru“. Mrzim kad me neko pita šta me inpiriše. Neodgovorno je reći sve. Iz mnoštva se obično ne rodi ništa. „Inspiracija“ je kratak rok, sve ostalo je improvizacija, organizacija i kreativnost. Zato ne čekam inspiraciju (ponavljam ne volim da čekam).

Verujem u male reči koje grade velika dela. Ne verujem u idole, heroje, majke i očeve nacije, medijski eksponirane ličnosti i one koji se stalno slikaju za naslovnice. Verujem u male ljude koji svoja velika dela konstruišu u tišini. Smešne su mi izjave poput skidanja ili kupovine zvezda (danas možete devojci kupiti zvezdu sa njenim imenom i sve to putem interneta) zarad skidanja majice ili, ne daj bože, mraka. Patim od hroničnog umora, no ja se opet smejem.

Nedavno sam se glasno smejala u kafiću. Žena sa susednog stola se okrenula i uputila mi je savet: „Drago dete, divno se smeješ. I oči ti se smeju. Samo vodi računa… Za par godina ćeš imati bore kao ja!“ Gospođa „Saveta“ je zatim skinula svoje tamne naočare, kako bi me uverila u svoje reči, a onda je nastavila da pije kafu. Ček, ona meni kaže, kako ne treba da se smejem zbog bora? Ona je meni upravo otkrila tajnu vrhunskog preparata, koji provereno deluje i koji se zove: „Nema smejanja, nema bora“? Na šta je spremna jedna žena zarad fizičkog izgleda? Da ne jede, da se ne spava, da turpija pete, da se filuje filerima silikona, da se zateže, da uvlači stomak kad se slika, da se uteže, isteže, da nosi sočiva u boji (jer njena boja očiju više nije u modi), da traži način da ukloni strije i celulit (iako većina muškaraca to ne primećuje. Oni primećuju loš sex, velike grudi, zvocanje i obilan ručak). Ta žena se čvrsto drži svojim plastičnim noktima za rub splava, koji lagano tone. I sad, ta neka „moderna žena“ ne treba da se smeje?

 Zaključak: Izgleda da neću biti „must have“ ovog proleća!

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: tumblr.com