11 apr Misli boje jorgovana

Petak mi je lenj dan! Tada ustanem baš rano, ranije nego obično. Da, nije ni meni jasno zašto, ako već nemam obaveza na fakultetu, niti ikakvih obaveza. No, po nekom nepisanom pravilu, ustanem već oko šest-sedam da pripremim prvu jutarnju kafu. I dok onako, još uvek sanjiva, čekam da provri, miris koji se stanom širi vraća me u krevet. Evo, već sam u njemu. Opet. Sa šoljicom kafe u rukama. Šoljicom na tufne, razume se. Crvena pa sa belim tufnama – baš je merak iz nje piti tu prvu jutarnju kafu! Ostajem u krevetu neko vreme, gledam u nepoznato, dok prvi zraci obasipaju sobu. Hjo, miline! Slušam tišinu. Zzzzzzzzz! – „Beži, muvo!“ Vazda kada hoću da čujem tišinu, neki nezvani gost uleti u moj kutak. Uvek nešto šušti ili zuji. Komšija pušta vodu. Drugi komšija priča. Kome li i šta priča, u te sitne sate, pitam se ja. I kako mu nije mučno pričati u to doba?

Oduvek volim tiha jutra. Jutro je da bude tiho, da se sanjivo i krmeljivo proteže. Jutro je da te u naručje uzme i vodi u novi dan. Ali tiho. Jutro ne voli buku. Mora da mu nije pravo što komšija viče, i drugi što vodom se igra. Što muva ga u tišini prekida. Razumem ga.  Ono je novi početak. Čim je početak, ono je i nada da budeš bolji od onoga što si juče bio. Da ispraviš greške, doneseš odluku. Da nasmejan hrabro pristupiš svetu.

Jutro i ja. Pijemo kafu. Šoljice na tufne imamo. Moja je crvena, pa sa belim tufnama. Ono je obratnu kombinaciju odabralo. Volim kad smo sami petkom. Kada kafa traje satima, kada se u zraku kupam i nije mi žao što nisam na ulici. Jer, petak je dan za mene. Petak je da se presabereš ko si i šta radiš. Šta bi valjalo promeniti. A, veruj, uvek se ima šta promeniti! I kada nema – smisli da ima! Jer, najgore je to cupkanje u mestu. Uvek se ima šta doraditi, prekrojiti, uvek još nešto čeka dodatni sjaj. Mislim ja i nastavljam dangubljenje svoje.

Ustani! Odmah! I ja šta ću – ustanem. Svako je sebi najveći zapovednik. Više nema „još pet minuta“, nema „evo, sa’ ću“, pa da se to „sad“ otegne u beskraj. Ostavljam šoljice u sudoperu, odlazim po knjigu. Ali me zapovednik vraća nazad. Šta je sad?! A, da, šoljice! Vraćam se, perem ih. Odlazim po knjigu sada.

Danas je dan za pesme! Izgubim se u stihovima tako, odlutam, neću da se vratim. „Da sam cvet, bila bih jorgovan!“ mislim se. „Stajala bih u mnogim dvorištima, smerno i nežno. Pored mene bi prolazili, ne bi ni obraćali pažnju na mene. A tu sam. Sve vidim i čujem, al’ se ne odajem. Lepo je. Osmehnem se kad-kad, kad se neko u mene baš zagleda, kada prepoznam Čoveka, što ne kači etiketu na sve što je živo, što ne juri samo one ugledne moje rođake, što se na rođendane i godišnjice vode. Eh, malo je takvih! Baš juče, jedna me je cura gledala, živi blizu, u zgradi trećoj od moga doma. Svaki dan je viđam, uvek se fino osmehne i sa čežnjom me nekom gleda, ne da joj se da priđe i pomiluje me. A ja se ne bih bunio ni da me kući povede, zašto ne? Čini mi se da voli me, svaki put joj svojim prisustvom osmeh izmamim. Nasmešim se i ja malo, pa vidim, milo joj dođe. Hteo bih nešto izustiti, ali vidim nije joj baš prijatno da iz tuđeg dvorišta odnosi me. Učili su je da to nije lepo, mora da je zato. Hoću da joj kažem da sam ovde igrom slučaja dospeo, da nisam ja ničiji, ne. Ne mogu da grešim dušu, fino se o meni brinu, ali to ne znači da me i vole. Vidim, kada priđu, napoje me, al’ mučno im to nekako bude. A ja ne volim da budem na teretu. Vole me samo kad odoru prolećnu obučem, pa sam gospodin. I to su neki od onih što mene na rođendane i godišnjice ne vode, stid ih je valjda, šta li. A ova devojka, vidim da bi me volela. Ona sa takvom pažnjom me gleda, proučava svaki moj deo, htela bi da priđe, mislim, al’ nešto joj ne da. Svaki put krene, pa odustane. Jer, učena je da nije lepo. A ne zna da bih ja voleo da dođe. Povede me i pripitomi. Jer, ja mogu biti baš kao ona ruža, Egziperijeva. Samo onome ko zna da gleda – zenicom duše da gleda. A, mislim da ona zna. Možda grešim. Hej, evo je i danas! Nasmešiću joj se najlepše što umem..“

 Ehm, telefon! Ne, ne mogu da se vidim ni sa kim, petak je dan za mene. Ostavljam knjigu, odlazim po vodu. Da napojim ljubičastog prijatelja, što mi se sa stola smeši. Da mu osmeh uzvratim. Da ga volim. Njega. Jorgovan.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: karike.com, pinterest.com