03 okt Mia Knežević: Meni se kod pozorišta dopada to što se dešava „sada i ovde“!

Svima nama, iz stada crne ovce, uvek je veliko zadovoljstvo kada smo u prilici da popričamo sa mladim, stručnim, uspešnim, i najzad hrabrim ljudima.  Takvi ljudi su retkost, i zato zaslužuju našu i vašu pažnju. Mia Knežević je, nesumnjivo, jedna od tih ljudi, a evo i zašto mi tako mislimo:

Mlada: rođena 13.02.1989. godine u Novom Sadu.

Stručna: studirala, diplomirala i masterirala multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Borisa Liješevića. Još tokom studija , režirala predstave, igrane i dokumentarne filmove.

Uspešna: već na samom početku karijere, i tokom studija, za svoj rad nagrađivana je u 7 navrata.

Hrabra: uhvatila se u koštac sa tragedijama koje su potresle ne samo Novi Sad, već i čitavu Srbiju – režirala je i pisala tekst za predstavu “Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali”

Dakle, slažete se nama. Pa hajde onda da krenemo:

Statistika kaže da se sve manji broj mladih okreće ka umetnosti kao svom glavnom, profesionalnom pozivu. Šta je tebe privolelo da se u obrazuješ u tom smeru?

Vera u to da mogu profesionalno da se ostvarim kao reditelj. Uvek sam mislila da je to bitno zanimanje za jedno društvo. Imala sam tu sreću da me u klasu primi profesor Nikita Milivojević.   Vidiš, nisam znala za tu statistiku, imala sam utisak da bar što se dramske umetnosti tiče, da postoji  hiperprodukcija glumaca, reditelja, dramaturga… a posla je malo.

Koliko, po tvom mišljenju,  umetnost ima snage i sposobnosti da u današnje vreme – vreme kada su informacije eksplicitne i dostupne – utiče na društvo i pojedinca?

To se i ja pitam svakog dana. Mislim da mora da pokušava, i da je dužna da reaguje. Informacijama smo bombardovani svakodnevno, ovo je svet informacija a ne znanja. Znanje je dajdžestirano pa je jako teško uspostaviti kritički odnos prema informacijama koje primamo. Teško se razlikuje bitno od nebitnog. I šta je uopšte prava informacija, a šta spinovanje, senzacionalizam, ili dezinformacija… Mediji su pod ozbiljnom kontrolom. Zbog toga mislim da umetnost mora da zauzme direktniji i oštriji stav.

U smislu društvenog angažmana, koje su prednosti pozorišta naspram zlog brata bioskopa?

Meni se kod pozorišta dopada to što se dešava „sada i ovde“, svedoci smo nečeg što je efemernog duha, a može da se ponovi. Pozorište i nije baš neki mas medij ali ima neka svojstva koja su posebna.  Kada su gledaoci i glumci u direktnom kontaktu, mislim da to dejstvo uzbudljivo i specifično, i da nijedan medij nema takvu vrstu dejstva, između dva živa, prisutna čoveka.

Tema tvoje (čak) šeste po redu predstave „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali “, jesu dve tragedije koje su zadesile Novi Sad. Zbog čega si izabrala te dva događaja? Da li su možda oni izabrali tebe na neki način?

Ove dve tragedije su „odlična“ vizualizacija svega onog što inače baš ne vidimo. Najtužnijije je što ovo nisu usamljene tragedije u našem društvu, ima ih mnogo. Na mene je ovo ostavilo najveći utisak jer mislim da je tragedija jako velikih razmera.  Ti ljudi koji su stradali, to su bili naši vršnjaci. Mislim da je njihova smrt jedna neoprostiva greška.

Rekli ste da je na probama bilo veoma naporno, neretko su učesnici umeli i da zaplaču. Publika je, takođe, za vreme održavanja predstave u više navrata jasno iskazivala emocije. Kako si ti doživela sve to, posmatrajući „sa strane“?

Kolega Momčilo Miljković (koji je koautor teksta Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali) i ja smo se ranije suočili sa besom, apsurdom i bolom, dok smo prikupljali materijal i intervjuisali ljude. Na prvoj čitaćoj probi su glumci plakali jer su imali ljudsku reakciju na materijal koji je pred njima. To se sada dešava publici. I nama svima ponovo sa publikom.

Koliko je bilo pomoći, a koliko saplitanja, prilikom prikupljanja građe za predstavu „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali “?

Bilo je pomoći, dobili smo podršku od ozbiljnih (u smislu pametnih ☺) ljudi u ovom gradu. Bilo je i nekih koji se nisu odazvali na pozive. Ova građa je toliko obimna i komplikovana da je zaista bilo potrebno provoditi sate i sate nad materijalom, da bi bili sigurni da smo dobro razumeli sve. Bilo je kao da pripremamo neki ispit na pravima. Zanimljivo je bilo probijati se kroz maglu da bi došli do neke istine o stvarima.

Porodice žrtava iz Laundža i Kontrasta su na svoj način doprinele ostvarivanju predstave. Kako je izgledalo sarađivati sa njima na toliko delikatnom zadatku?

Kontaktirali smo ljude za koje smo znali da mogu da pričaju o tome, koji su se već pojavljivali u medijima. Kao iskustvo je bilo potupno otrežnjujuće za mene, promenilo me je. Ti svi ljudi su strašni borci.

Za predstavu „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali “ se traži karta više. Da li si očekivala takav odziv, i kako ga ti objašnjavaš?

Svakaka predstava postoji zbog publike. Kad nema publike, nema ni predstave. Volela bih naravno da ostane takvo interesovanje zato što je bitno da se što više ljudi suoči sa ovom temom. Na taj način se svi borimo, i odajemo poštu žrtvama. Mislim da je najlakše ignorisati stvarnost i reći „pa dobro, ovo nema veze sa mojim životom“ ili “teška je tema pa ne bih tome da se izlažem”. Upravo takvim stavom dobijamo društvo ovakvo kakvo je, ignorantsko, primitivno, infantilno.

Ova predstava , kao i svako drugo umetničko delo, živi svoj život. Šta očekuješ, u najširem smislu, da se iz predstave izrodi, a šta bi želela da budu plodovi njenog života?

Volela bih da se ljudi koji je vide pitaju. Da se svi mnogo više pitamo.

Zbog čega sebe smatraš crnom ovcom?

Četvoronožac sam, imam crnu vunu, imam rogove.

Razgovarao: Tihomir Stanišić

Fotografije: Srđan Djurić