05 okt Marko Devčić: Borac za rvanje

 

Da li znate da je rvanje naš najtrofejniji olimpijski sport?! Nažalost, malo nas zna. Ova izuzetno teška sportska disciplina, čije je manifestovanje prvi put zvanično zapisano u Staroj Grčkoj na Olimpijskim igrama još 708. godine p.n.e. i koja važi za bazični sport u kojem učestvuju sve grupe mišića, za koju su neophodne odlična gimnastička veština, tehnika borbe i snaga, kao da ne postoji u interesnoj sferi naše zemlje. Premda su u ovom sportu postignuti zapanjujući uspesi na svetskom i evropskom nivou, u našim medijima i društvenim institucijama, nažalost, očigledno taj podatak ne predstavlja mnogo.

S obzirom na to da mi koji učestvujemo u kreiranju ovog magazina, želimo da se razlikujemo od drugih upravo po isticanju talenta i uspeha koji su zapostavljeni, radi podrobnijeg upoznavanja sa rvanjem uopšte, ali i sagledavanja društvene pozicije ovog sporta kod nas, razgovaram sa Markom Devčićem, reprezentativcem.

 

 

Marko je iz Beograda, rođen je 27. oktobra 1987. godine. Trenutno je apsolvent na Fakultetu za sport i fizičku kulturu, gde i radi kao demonstrator u okviru predmeta Borenje. Poznat kao uzoran momak iz kraja, sledbenik viših ciljeva i zaljubljenik u ovaj sport, uprkos brojnim nepogodnim okolnostima, uspešno istrajava u svojoj sportskoj karijeri.

 

Marko, kada si se prvi put susreo sa rvanjem i na koji način te je zaintrigirao taj sport?

 

-Kada sam imao 13 godina, RK „Radnički“ imao je demonstraciju ovog sporta u školi. Nakon nekoliko časova osnovne obuke, konstatovali su da sam talentovan i da bih se mogao baviti time. Otišao sam na trening i evo me danas nakon toliko godina u istom klubu.

 

 

Pamtiš li svoj prvi značajniji uspeh?

 

-Naravno. Već nakon šest meseci treniranja, na svom 2. takmičenju osvojio sam 2. mesto. Reč je o takmičenju Beograda.

 

Posmatram sad tvoje medelje i pehare na polici, i teško mi je i da ih sve obuhvatim pogledom, a kamoli prebrojim. Znaš li možda koliko priznanja poseduješ?

 

-Uključujući i klupska priznanja i u okviru reprezentacije, preko 150.

 

Bilo bi zaista nehumano od mene da zahtevam da ih sad sve nabrojiš…

 

-Nemoj, molim te…(smeh)

 

 

Možeš li mi, iz tog skupa zaista vrednog divljenja, makar nekoliko naznačiti?

 

-U svim kategorijama na nacionalnim prvenstvima imam poneku medalju, juniorsko zlato, seniorsko srebro i bronzu…osvojio sam bronzanu medalju na najprestižnijem našem međunarodnom turniru u zemlji „Ljubomir Ivanović Gedža“, osvojio sam i turnir u Hrvatskoj (u Petrinji), bio sam studentski prvak Srbije i učesnik studentskog SP 2010. godine…zatim osvojena tri Kupa Srbije, 15 medalja, bio sam u sklopu „Radničkog“ ekipni osvajač Kupa Srbije u kadetskoj i kasnije u juniorskom uzrastu. Na ekipnom takmičenju na Akropolis kupu u Atini osvojio sam 3. mesto, 2. mesto na trofeju Beograda, 5 zlatnih medalja sa centralne Srbije…

 

Svaka čast! Oprosti što te prekidam, ali ako bismo nastavili sa nabrajanjem, ovaj intervju bi morao da se objavljuje u delovima.

Kakvu podršku imate od državnih institucija?

 

-Bio bih nerealan ako bih rekao da se poslednjih godina neke stvari nisu popravile, ali zaista moram priznati da smo i dalje u veoma nezadovoljavajućoj situaciji. Mislim da će ti sve biti jasno ako ti kažem da u Beogradu ne postoji specijalizovana sala za treninge, već smo prinuđeni da treniramo u višenamenskim salama, i pre i posle svakog treninga nameštamo i rasklanjamo strunjače. Čak smo i na pripreme išli u objekte gde nije bilo ni grejanja. Sad je to ipak malo bolje organizovano, ali krucijalni problemi su i dalje otvoreni.

 

 

Imaš mnogo priznanja i sa inostranih takmičenja, i sigurno si imao prilike da se upoznaš sa tretmanom ovog sporta u drugim državama? Da li je svugde rvanje „u senci“ drugih, da ne kažem, komercijalnijih sportova?

 

-Nije svugde. U islamskim zemljama je pogotovu popularno, čak za njih predstavlja i verski sport. U Rusiji i ostalim republikama bivšeg SSSR-a, jedan je od zapaženijih. Kada smo učestvovali na prijateljskim turnurima u Americi, imao sam prilike da se uverim koliko je ta disciplina tamo cenjena, čak do te mere zavređuje pažnju da deca već od svoje 5. godine u sklopu fizičkog vaspitanja vežbaju i tehnike rvanja. Interesantno je da je i u Makedoniji popularnije nego ovde.

 

Pomenuo si zanimljivu informaciju za američke skole. Koje su osobenosti rvanja te ono ima takav prostor u njihovom fizičkom vaspitanju?

 

-Rvanje je zapravo bazični sport. Razvija sve grupe mišića podjednako, sadrži u sebi i atletske discipline, elemente gimnastike, dakle, poboljšava gipkost, okretnost, eksplozivnost, zatim razvija i mentalne sposobnosti jer je, kao i u šahu, neophodno predviđati po više koraka, tako da je i to kontraargument za one koji misle da je rvanje nasilni sport. On je zaista daleko od toga, i pored snage zahteva i odličnu tehniku kako bismo savladali protivnika. Upravo zato smatram da je izuzetno pogodan za razvijanje pravilne muskulature, pogotovu u pubertetskom uzrastu.

 

 

Deluje kao ozbiljno zahtevan sport.

 

-Naravno da je svaki sport po sebi naporna fizička aktivnost, ali rvanje prednjači u tome. Za profesionalno bavljenje neophodno je trenirati po 1.5h dva puta dnevno, dok je na pripremama obim treninga znatno veći.

 

Već si rekao kakvi su uslovi mesta gde trenirate, a ima li neke drugačije pomoći od strane institucija? U vidu stipendija ili nekih novčanih nagrada?

 

-Stipendije dobija veoma mali broj rvača i to tek nakon postignutog uspeha. Ni država ni grad ne stoje finansijski iza rvača, te se neretko dešava da značajni talenti i potencijalni medaljaši napuste ovaj sport jer ne mogu uklopiti posao kojim bi sebi obezbedili egzistenciju i uporedo trenirali u profesionalnom smislu.

 

Ti nisi jedan od njih. Šta te i dalje motiviše?

 

-Ljubav prema rvanju, zaista. Jeste da to sad zvuči kao fraza, ali stvarno od kad sam počeo da ga treniram, nisam prestao. Imao sam teških momenata, upravo iz tih finansijskih razloga i zbog nezainteresovanosti medija i institucija, ali pošto su mi uvek istinski kvaliteti iznad materijalnih, a tu ubrajam istrajnost i verifikaciju u vidu priznanja kompetentnih ljudi, nastavljao sam. Jednostavno, rvanje mi je ušlo u krv i sad je deo mene.

 

I pored toga što vi nemate finansijsku podršku ipak ste se potrudili da budete drugačiji od svoje okoline.

 

-Da, kad god možemo, trudimo se da organizujemo humanitarne mečeve. Jedan od takvih bio je u osnovnoj školi u Progaru, mestu iza Zemuna, gde smo nastupali pred đacima i njihovim roditeljima, a prihod od prodatih karata išao je za pomoć detetu koje je bolovalo od leukemije. Neverovatan je osećaj kad si u mogućnosti da nekome pomogneš.

 

Zaista divan gest. Marko, imaš li neku strategiju kako bi se rvanje moglo približiti našem stanovništvu? Rezultati nam svakako ne izostaju, tako da u tome sigurno nije srž problema.

 

-Slažem se. Ne znam koliko je poznato, ali RK „Radnički“ osnovan je 1912. godine u Somboru, a 1952. osnovan je Rvački savez. Do sada, Srbija broji 12 olimpijskih, 41 svetsku i 33 evropske medalje. Medijska indiferentnost za ovaj sport je stvarno nekad demotivišuća. Uključujem tu i nadležne institucije. Promocija zemlje koju mi činimo u inostranstvu nije uopšte zanemarljiva, naprotiv. Mnogo više država dobija od nas nego mi od nje. Budžetski novac koji se odredi za sport se neravnomerno raspoređuje, u suprotnosti je sa uspesima iz pojedinih sportova.

 

 

Pomenuo si da nemate ni adekvatnu salu. To bi bilo zaista značajno kad bi vam omogućili.

 

Za početak, neka nam makar obezbede dovoljan broj strunjača….

 

Činjenica je da rvanje ne spada u tzv. komercijalne sportove. Proizlazi li takvo stanje iz njegove naizgled nedinamičnosti ili iz nekog drugog razloga?

 

-Rvanje uopšte nije statičan sport. Problem je u tome što i kada se prikazuje na TV-u, ljudima se čini takvim jer su neupućeni u pravila. Zato smatram da bi već u osnovnim školama, trebalo više pažnje da se posveti pravilima i tehnikama borbenih sportova, u sklopu toga i rvanju, kako bi se kod dece razvijala svest o svim pogodnostima ovakvih disciplina. Moram istaknuti da sam bio posebno iznenađen odlukom Olimpijskog komiteta da odstrani rvanje sa olimpijskih igara u budućnosti. To bi zaista bilo besmisleno, jer se rvanje našlo na prvoj olimpijadi, i od postanka olipijskih igara čini njenu bazu. Da se to desilo, rvanje bi vremenom izgubilo svaki smisao. Presrećan sam što do toga nije došlo i što će rvanje i narednih godina biti olimpijski sport.

 

Čime se baviš u slobodno vreme?

 

-Volim pecanje, to je moja druga strast nakon rvanja, volim životinje, prirodu uopšte. Imam vikendicu oko 60km od Beograda i tamo najviše volim da odem i prepustim se ovakvim uživanjima.

 

Zašto si ti „crna ovca“?

 

-Drugari mi često kažu da im nije jasno odakle mi toliki entuzijazam, često sam van grada, na pripremama, nemam mnogo slobodnog vremena, ulažem veoma mnogo energije, truda, sebe u celosti,  zbog ne tako profitabilne stvari. Kad gledam ove mlađe generacije, koje sada rastu uz razne društvene mreže i internet uopšte, ne druže se međusobno i potpuno degradiraju bavljenje bilo kakvim vidom fizičke aktivnosti, makar to bio i fudbal na ulici, ne moraju svi trenirati profesionalno, nerado priznajem da se mali procenat njih bavi sportom i kao da su ti koji čine manji deo svoje okoline doživljavani kao „crne ovce“. Primera radi, u mom kraju je nekad bilo tri koša i dva fudbalska terena, a danas od svega toga ostao je jedan fudbalski teren, pa čak ni ne njemu deca ne igraju fudbal.

 

 

Koji su ti planovi za budućnost?

 

-Voleo bih da izgradim svoju karijeru u sportu, bilo da je reč o institucijama ili bavljenju „na strunjači“, trudiću se da promovišem ovaj sport i s obzirom na to da volim da radim s najmlađima, ukoliko budem i prefosor u školi, nastojaću da ih što podrobnije edukujem u tom smeru.

 

 

Marko je svetao primer današnjih momaka, pogotovu odraslih u prestonici, koje obično bije lošiji glas u odnosu na mladiće iz drugih gradova. Nije sledio loše primere, problematično društvo i nije dozvolio da ga pobedi nepravda. Svoje ideale i dalje sledi. Nije jedini. Kada je Đoković postao ono što je sada, interesovanje za tenis je neverovatno poraslo, isti slučaj je i sa Čavićem. Marko i njegovi saigrači ne kaskaju za ostalim eminentnim sportistima po priznanjima i kvalitetu, ali su daleko iza njih po stepenu medijske i institucionalne podrške kakvu zaslužuju. Ovo je moj način da im se zahvalim što nam osvetljavaju obraz na takmičenjima, što uprkos brojnim opstrukcijama istrajavaju i promovišu Srbiju na najlepši  način. 

 

Milena Sretić