06 dec Marioneta

Koščati prsti revnosno su krasili nezgrapnost mrtvog prostora, uhvaćenog u lutkarsku igru, milovanu istrošenom, baršunastom, kulisom. Retuš, blago bi zalazio za revere okoštalih lutaka, karađoza, opasanih mirisima potmulog drveta. Poput ordala, šaka bi natkrivala rigidnu pozornicu, bacivši presudničku senku na vremenom udešene daske.

Stopala teških poput lengera, ukotvljene lutke pozornicu hitro obletaše, pogledima izmamivši aplauz svesrdnih šaka. Grčem oslikana lica bezdan u grudima sakriše, praporcima maštu milostivu u zvonak spev umotavši. Tela umivena kosmatim nitima, prateći pretorsku šaku, izraze svoje opaziše u našim očima, nehajnim treptajima satrte.

Pozorišna nutrina mučno je iznedrila plodove, krvlju pomazavši rub skutova, nevešto nanetih na utrnulo telo. Mirisne ginjole sačinile su roj, pružajući svoja vitka tela ka bespuću zakulisne melodije, potaknuvši povečerje, rukovet zlatoustih zvezda, obešenih o verige.

Puteno razjapljeni svod, rasuvši se nad našim očima, posmatrao je umornu lutkarsku promenadu, romoreći niz razvigor. Šeretski smeh razgalio je isprana naličja, vinuvši se u okrilje tišine.

Autor: Galić Marko

Fotografije: wikimedia.org