17 nov MARIJA MILADINOVIĆ: JURIŠ U USPEH

Razgovarali smo sa mladom glumicom i pesnikinjom Marijom Miladinović. Saznajte kako se mesi “Pita od džeza”, da li “Matićev šal” može da ugreje i kako se “mete uspeh” na daskama koje život znače.

Pitali su te ko je Marija Miladinović: glumica, pesnikinja ili učiteljica. Crna Ovca te pita zašto si tada prednost dala glumi i da li se nešto u međuvremenu promenilo?

To međuvreme koje navodiš od onda kada sam izjavila da prednost dajem glumi u odnosu na sve ostalo nije se promenilo nijedne sekunde za moje 24 godine. Po obrazovanju sam diplomirani master učitelj, to je jedan divan poziv i biću srećna ukoliko se time budem bavila. Ali me inače vuče sve u vezi sa pozorištem, sama zgrada i sve što se u njoj nalazi, počevši od kafe koja me uvek čeka pre početka probe, svi oni plakati prošlih predstava koje nikada neću pogledati, vuče me ono za šta nikad ne znam da li je miris ili smrad, a tako se oseća samo u pozorištu. Vuče me ono podizanje želuca neposredno pre izlaska na scenu, vuku me kostimi da uđem u njih i vuku me garderobe da preturam i vidim šta sve ima tamo. Inače volim sebe da shvatam kao jednu vrstu super junakinje: ujutru u dolčeviti sa dnevnikom u rukama, a uveče tamo neka Karolina Nojber, Kolomba, Nušićeva Nina, Petrija.

Kakvog je ukusa “Pita od džeza” koju si poslužila u “Sobi modrih boja”?

 „Pita od džeza“, naslov moje druge po redu samostalne zbirke poezije,  nosi u sebi svakojake ukuse i začine. Zbirka sadrži 27 pesama i u njoj se, između ostalog, nalaze svi oni divni ljudi koji su mi pomogli da knjiga dobije svoj konačan oblik. Neki se nalaze na onoj prvoj strani u vidu urednika Bore, dizajnera korica Vladice, izdavača Baja i tehničke obrade mog druga Sava, a neki i u samim pesmama . Posebnu rečenicu moram da izdvojim za moju jako dobru drugaricu i maestralnog, inače mog omiljenog domaćeg  pisca Anu Vučković, koja je pristala da mi uradi recenziju knjige. „Pita“ se dosta tematski i žanrovski razlikuje od „Sobe modrih boja“, moje prve knjige za koju sam i dobila tu zaista značajnu književnu nagradu Matićev šal. „Pita“ je lepršavija, bavi se svakodnevnicom i u njoj je plejada likova koje svakodnevno na ulici susrećemo, a ovog puta su uobličeni kroz pisaću mašinu jedne Marije. Još jedna divna stvar u vezi sa „Pitom od džeza“ : ova zbirka je posvećena garderoberima, suflerima, dekoraterima, inspicijentima, cepačima karata, majstorima svetla tona, rekviziterima i ženama što kuvaju kafu u pozorištu. A tako je upravo zato što mislim da su skrajnuti iz meni nepoznatih razloga, a inače zauzimaju jako bitno mesto kako u pozorištu, tako i u mojoj knjizi.

Ume li da zagreje “Matićev šal”?

To mi je jedna zaista draga nagrada. Uzmimo u obzir da je prva knjiga u pitanju za koju dobijam jednu tako veliko priznanje, možete zamisliti koliko je to motivaciono delovalo na mene da i dalje nastavim da pišem.  Znači da je neko to pročitao, neko je u tome našao da to vredi, da to nisu puko nabacane rime i neko je u plejadi pristiglih knjiga iz cele Srbije izdvojio baš moju knjigu. Pomenula bih da je za „Sobu“ recenziju radio moj, najpre professor,  a onda i književni mentor i naposletku veliki prijatelj, naš istaknuti  pisac za decu Tiodor Rosić. Dosta me je zanatski usmerio i uputio šta valja,  a šta treba izbeći pri pisanju poezije. „Soba“ je svoje ruho, svoju naslovnicu  dobila zahvaljujući mom prijatelju slikaru Dušanu Dimiću, koji je uspeo da celokupnu poeziju prevede na crtež, uz malu ali značajnu pomoć posleponoćnjeg viskija i vokala Fredija Merkjurija.

Predstava “Kolomba” u režiji Tome Trifunovića imala je nedavno svoju premijeru u Gradskom pozorištu Jagodine. Kakav je osećaj raditi i stvarati sa jednim velikim pozorišnim glumcem?

 Uh, verovali ili ne, još uvek sam pod utiskom i premijere i reprize! 🙂 Predstava „Kolomba“ po tekstu francuskog pisca Žana Anuja kod nas nije imala mnogo izvedbi. Još davne 1975. u somborskom pozorištu režirao ju je veliki Muci Draškić i posle toga zaista ne znam da li je izvođena, do danas. Sa pripremom predstave krenuli smo prvog avgusta i imali smo zaista iscrpne pripreme. Što se tiče samog reditelja, rad sa jednim tako velikim pozorišnim znalcem kao što je Toma Trifunović zaista je jedno veliko pozorišno iskustvo. Toma se svima ponaosob dosta posvetio, zajedno smo ulazili u suštinu sukoba drame i definisali genezu likova koje tumačimo.  I pošto se u pozorištu sve dešava i rešava u bifeu istog, posebno mi je drago što sam tokom pripremanja predstave imala priliku da čujem toliko mnogo stvari iz Tominog pozorišnog opusa, toliko anegdota i toliko priča.  To su mahom bile crtice koje je on spontano pričao, a obuhvatale su opet druge pozorišne magove sa kojima je on radio, magove poput Mate Miloševića i ostalih koje, nažalost, nikada neću moći da upoznam. I baš zato sam mu na tome jako zahvalna, jer mi je omogućio da čujem te priče i da kroz njega upoznam sav taj divni pozorišni svet.

Da li je “Juriš u budućnost” sa “Kolombom” stvaran ili su to “Đavolja posla”?

 „Juriš u budućnost“, predstava koju sam uradila sezonu pre „Kolombe“, potpuno je drugačija od nje, žanrovski i tematski. „Juriš“ je predstava po tekstu našeg pisca i glumca Miroljuba Rikija Nedovića u režiji glumca pirotskog pozorišta Zorana Živkovića Žiže. „Juriš u budućnost“ je groteska, pruža iskrivljenu i prenaglašenu sliku stvarnosti. To je predstava koju bih preporučila onima koji žele da odu u pozorište da se nasmeju, a iz njega će izaći prestravljeni. S druge strane „Đavolja posla“, predstava ćuprijskog pozorišta,  zaista mi je draga jer je to veliki povratak ćuprijske scene, s obzirom da je poslednja predstava u Ćupriji urađena davne 2003. godine. Tako da sam predstavu uradila iz ličnog gušta. Inače je zanimljivo pomenuti da sam istovremeno radila „Juriš u budućnost“ i „Đavolja posla“ i u obe predstave sam tumačila lik čistačice. Bio je to veliki izazov, jer je trebalo napraviti dva potpuno odvojena junaka i samim tim je iziskivalo veći napor. Ali što je veći izazov, to se ja više trudim i sudeći po kritikama posle predstave, mislim da sam u tome uspela.

Koliko za tebe ima istine u replici iz predstave “Juriš u budućnost”: “Danas kod nas i nije bitno biti moralan, već biti živ. Ako već kradeš, ne kradi sitno, što više kradeš – manje si kriv”?

 Ima dosta. To je inače pesma Dobrice Erića, koja je postavkom reditelja ubačena u predstavu, i po mom mišljenju, to je pun pogodak. Sama predstava pruža tu kritiku svega izopačenog u društvu i naravno, prenaglašava. Smatram da sve ono negativno u društvu treba kritikovati. Jer je bez kritike osuđeno na propast, to je dijalektički princip. I samo pozorište se zasniva na sukobu.

Na 19. Majskim amaterskim pozorišnim svečanostima Plažane u Despotovcu dodeljena ti je nagrada za najbolju žensku ulogu za ulogu Savke čistačice u predstavi “Juriš u budućnost”, Rikija Nedovića.  Jesi li očekivala nagradu? Kako se “mete” uspeh?

 To je jedan divan festival na kome Gradsko pozorište iz Jagodine  učestvuje duži niz godina. Ove godine se desilo da uzmemo nagradu za najbolju po oceni žirija  predstavu „Juriš u budućnost“  i da ja uzmem nagradu za najbolju žensku ulogu. Zanimljivo je da sam na tom festivalu ove godine igrala u dve predstave i obe su se takmičile. „Juriš“ je bio najbolji po oceni žirija dok je predstava „Đavolja posla“  uzela nagradu za najbolju predstavu po oceni publike. Nagradu nisam očekivala, mada znam da zvuči onako malo ižvakano, ali zaista nisam. Iako se svaki glumac potajno nada i želi priznanje, ne sme sebi da dozvoli da igra za nagradu. Igra se za publiku, nagrada sama dođe. Svaka koju sam dobila mi je draga, ali ne treba ni sa nagradama preterivati. Mislim da bih od mnogo njih postala jako tužna osoba. Ovako je lep put do njih.

Šta ti je u tvojoj stvaralačkoj karijeri predstavljalo najveći izazov?

Zaista je teško definisati samo jedno, stvarno ne znam za šta da se odlučim. Trudim se da sve što radim, do čega mi je stalo, uložim napor i da dam sve od sebe, bez obzira na to kako će se to završiti. Jer je na kraju sve Sizifov posao, svako delanje čoveka je sizifovske prirode. Nešto radiš, ulažeš napor u to da bi samo prebacio na drugu stranu. Pa hajmo sve ispočetka. Ali isto tako ne smatram to za izgubljeno vreme, već naprotiv. Takva sam po prirodi i smatram tu svoju posvećenost umetnosti vrlinom.

Kojoj velikoj ulozi se nadaš?

Volim Čehova i Nina Zarečna je uloga koju bih volela da odigram nekada u bližoj budućnosti, dok još uvek imam godine za nju. A kad malo porastem, pošto mi je jedno od omiljenih dela „Gospoda Glembajevi“, mislim da bi barunica Kasteli bila pun pogodak. Mada znate kako, to su ona lica koja već postoje u pozorištu i koja su dosta puta igrana. Ja nekako vidim sebe kao ostarelu glumicu koja krije svoje bore i godinama laže da joj je 40, a onda joj neko od brojnih prijatelja  umetnikadođe i baci pred nju kucani rukopis i kaže: „Evo ti tvoja uloga, ovo si ti, skuvaj kafu pa da vidimo šta misliš, može li na repertoar!“

Zašto si ti “crna ovca”?

 Zato što sam jedna od onih ljudi koji su odmah na prvu loptu videli zmijskog cara koji je progutao slona, kakav šešir, šešir vide mediokriteti.

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Marija Miladinović