18 apr Maksim Buculjević: Čovek je onakav kakva mu je svakodnevica

-Nakon što veliki novinar umre, njegovi čitaoci i godinama kasnije znaju pomisliti: ,,Šta li bi on sada napisao?“ – rekao je nedavno Muharem Bazdulj. Meni se, pak, čini da velikog novinara grade još veći sagovornici. Zato se odskora nadam da bih i ja mogla krenuti tim putem…

Verujem da se neki susreti dešavaju s razlogom, i da je šteta impresije tek tako potisnuti, kao da se susret nije ni desio. Zato (opet odskora) ne idem nigde bez lista hartije i olovke. Jer, ko zna kada i od koga ćeš čuti nešto što vredi čuti i zapamtiti.

Nedavno sam se i sama uverila u značaj , kako to sama volim da kažem (a verovatno – sama i razumem), ,,slučajnosti s razlogom“. Susret i razgovor sa jednim mladim profesionalno i životno uspešnim čovekom učinio je da se nakon više od godinu dana vratim prvoj ljubavi – pisanju. I, da se razumemo – ne pišem sada zato što ,,nisam odavno“, već da bih sačuvala i podelila sa svima jedno lepo iskustvo i poznanstvo.

Naredne redove lišiću svojih pitanja postavljenih sagovorniku, i to s razlogom. Zato što su ništavna naspram njegove priče. Da počnemo…

On je Maksim Buculjević. Vojvođanin. Dvadesetpetogodišnjak. Odbojkaš. Reprezentativac. Kapiten. I mnogo toga još…

Svoje prve sportske korake načinio je još u osnovnoj školi, interesujući se paralelno za odbojku, fudbal i rukomet. U ove vode uplovio je zajedno sa bratom blizancem, bez ikakvog nagovaranja i pritisaka sa strane. Bio je to samo njegov izbor:

–Oduvek sam bio sportski tip. Jednostavno – gajio sam ljubav prema tome. Na prvom treningu shvatio sam koliko je viši udeo rada naspram udela talenta u svetu sporta, a i uopšte. Zato sam od prvog kluba pa do Crvene zvezde danas nastojao da na svakom narednom treningu ili odmeravanju snaga dajem 150% sebe. Nije mi bilo teško da sebe nateram na takav režim. Tajna je samo u tome da sam sve vreme uživao u izazovu – od prvih naučenih odbojkaških koraka, do složenih akcija.

Iako se svakom laiku dan profesionalnog sportiste čini surovo, Maksim to opovrgava:

-Sa moje tačke gledišta, dan profesionalca je vrlo jednostavan. Sportista ima samo jedan motiv koji ga pokreće, a to je – život za sport. Spavanje, hrana, treniranje, eventualno nešto slobodnog vremena, i tako ukrug… U tome i jeste čar. Zapravo, malo ljudi ima privilegiju da radi ono što voli. Zato sam i srećan što opstajem u ovome i što se borim za svoje mesto pod suncem.

Kada su u pitanju dobre i loše strane sporta, Maksim ostaje pomalo zagonetan, aludirajući na to da su pred njim (a ne za njim) godine i godine dokazivanja i rada na sebi, bilo na domaćem, bilo u nekom novom ambijentu:

-Čini mi se da, i pored desetogodišnjeg iskustva u trofejnoj Crvenoj Zvezdi, još uvek ne uspevam da izdvojim najlepše i najteže momente u karijeri. Istakao bih da je svaka rola koju sam odigrao bila priča za sebe – od sakupljača lopti do reprezentativca i lidera tima.Bilo je tu i osvojenih prvenstava, kupova, superkupova, i svaki trofej je podjednako drag u mojim sećanjima. Ne krijem, bilo je i razočaravajućih iskustava, ali, imam utisak da tek predstoji onaj dan kada ću moći da kažem svima: ,,OK, ovo je kruna moje odbojkaške pustolovine. Vreme je da stanem.“

Malo je verovatno koračati putem slave bez moralne podrške, potpore i konstruktivne kritike. Ovakav oslonac Maksim je pronašao u liku svog dede prema kome gaji posebnu ljubav i poštovanje. I, ovde se već razilazimo od mladog, uspešnog odbojkaša, i upoznajemo mladog , uspešnog čoveka. Onako kako razmišlja na terenu, razmišlja i u životu – realistično i mudro:

– Kažu da je karakter sudbina, zato što ga delimično nasleđujemo, a navikama izgrađujemo. Od malena deda me je učio da svoj duh usavršavam dok sam živ. Zato ću pokušati da se pridržavam takvog puta. Međutim, svako ko nastoji da svoj put obeleži nesebičnim zalaganjem, radom i istrajnošću treba da shvati da ima moralnu obavezu prema svetu da kvalitet ispliva. Ponekad pomislim da je ljudska glupost božji dar, jer takav čovek ne mari mnogo, ne uviđa probleme koji ga okružuju. S druge strane, što više u životu doznaješ, zapažaš, učiš i pamtiš, to više shvataš koliko, zapravo – ne znaš. I u tom ,,neznanju“ prođe nam život proveravajući, preispitujući, razmišljajući… A samo smo se trebali smejati.

Maksim se ne boji da da svoj (ne)skroman doprinos borbi protiv budala i budalaština. I to čini na najjednostavniji mogući način – kroz prizmu samoga sebe posmatra čitav svet. Pritom, ne zanemaruje svoju ulogu u oblikovanju istog:

– Nisam satkan od straha. Radujem se, i navijam da dođe pravo vreme. Tačnije, da to vreme radosti obezbedim svojim ličnim naporima, ne obazirući se na to šta je ovaj ili onaj rekao/uradio/obećao. U nekom ranijem periodu bio sam skloniji razmišljanju, idejama, manevrisanju. Preispitivao sam se, nastojeći da otkrijem ko sam i šta želim od sebe. Vremenom, duh liderstva me je odvukao od toga da zaželim da postanem ,,kancelarijski čovek“. No, koja god bila delatnost kojom ću se u budućnosti baviti, željno je iščekujem. Zato se sada trudim da uživam u sopstvenom radu i da uvek držim do sebe. Na tom putu rukovodim se mislima velikog Andrića:,,Kada se čovek rodi, on je bačen u more bez svog znanja i bez svoje volje – stavljen pred problem da pliva, i da se održi, noseći jedan identitet; i, što je najvažnije – da održi svoju rođenu misao o svemu tome.“

Maksim svojim vodama pliva veoma hrabro i sigurno. Svoju energiju crpe iz kvalitetno utrošenog slobodnog vremena. Zato svakom prosečnom čoveku svojim primerom prikazuje najlakše moguće rešenje za one trenutke kada ,,ne zna šta će sa sobom“:

-Kada čitam, osećam se fleksibilnije. Zato redovno uživam u delima Iva Andrića, Meše Selimovića, Miroslava Krleže, ruskih klasika… Takođe, trudim se da u stalni repertoar uključim pozorišne komade u JDP-u i Zvezdara teatru. I nije mi jasno šta je u istinskoj kulturi neobično i odbojno. Nije mi jasno zašto je u zemlji u kojoj živim neprihvatljivo mali broj onih koji oplemenjuju svoju dušu kulturom. Čini mi se da problem postoji i da se rešenje trenutno ne nazire, ali da ipak postoji negde duboko u nama…Nadam se da ličnim doprinosom mogu koliko – toliko ispraviti ovu krivu sliku duha. Baš zato, trudim se da svakodnevno velika književna, slikarska, filozofska dela čuvam od zaborava.

Međutim, ni (ne)običnost, odustvo povlađivanja ,,trendu“ ne znači da ne možemo steći prijatelje:

-Pripadam sebi i svojoj porodici. Sve češće pomišljam da bi svet bio privlačniji kada bi svako od nas sebe samoga smatrao ciljem. ,,Čovek je onakav kakva mu je svakodnevica“. Težiti dobru na autentičan i ličan način – u tome je tajna. Dela su ta koja nas čine večnim. U mladosti klešemo o kamen, u starosti pišemo po pesku. Bilo bi lepo kada bi mladi ljudi mogli sebe i svoju sigurnost da pronađu izvan masa, u sopstvenoj legendi. Na tom ličnom putu prate nas naši saputnici i sapatnici. Međutim, pravim razliku između drugara i prijatelja. Od ovog drugog očekujem, u najmanju ruku, onoliko koliko od sebe. Odnos ljudi jednih prema drugima možda je i najbitnija stvar na svetu. Kako bi Miroslav Krleža rekao: ,,Suština ljudske slobode jeste u oslobađanju od predrasuda“. Nije lako u tome opstati, ali, na kraju krajeva – ,,što ne boli, to nije život – što ne prolazi, to nije sreća.“

Iako mi je na samom kraju razgovora govorio o radosti darivanja, naučivši me da se ista gubi onog momenta kada se poklon uzvrati, ne mogu da odolim da ga ne poslušam. Na ličnoj ispovesti, zahvaljujem mu ovim skromnim tekstom, uz nadu da se neće naljutiti.

Razgovarala: Marina Radovanović

Fotografije: 24sata.rs