08 maj Ljuska

Ako zavoliš moj um

i zavedeš moje misli,

tek ćeš onda dobiti

i ovo telo

jer

ja nisam samo svetla kora

trule pomorandže,

da me oguliš i baciš

a ljusku greješ

da miriše.

Nisam ja ni stablo

bez godova i lišća

a nisam ni vazduh

da tupo gledaš

kroz mene.

Imam svoje nebo,

bezbroj boja

svemir,

jednu staru supernovu

i gustu zvezdanu prašinu.

Imam i dno mora

i beskrajni cunami

koji ide u dubinu

više od svih tvojih misli,

mislim,

ne volim da plivam,

ni da ronim

jer tonem

kada pričam

o sebi,

al’ se nadam da ipak

možda želiš da me znaš.

Ako hoćeš da me imaš

u mraku bez reči,

reci mi šta vidiš

kada svojom desnom

rukom

dodiruješ moj strah,

a levom tražiš čežnju

u intimnim delovima

ove tanke

i strane,

slabo osvetljene svesti?

Ne bih da budem ni prva

ni treća

ni pedeset treća sveća

koju ćeš da ugasiš i skloniš

kada dovoljno ugreje

tvoje nagone i čežnje,

besmislene težnje,

i istopiš mi vosak

po licu i grudima.

Sa drugima

to možeš,

ja svoju kožu čuvam.

Dakle,

nadam se da shvataš

šta treba i kako

ako želiš da me imaš

znaš već na koji način.

Ja tebi nisam začin

il’ neka usputna stvar

koja ti prošeta kroz dan

i oboji levi dlan.

Ja nisam tvoj san

ni plan,

ma daj, samo dođi

i prođi mi kroz kožu.

Ako ne izađeš odatle –

tvoja sam.

Šta sad?

Autorka: Aleksandra Biro

Fotografija: weheartit.com