22 jun Ljuma Penov – crna ovca nedelje

Ljuma Penov je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pored glume usavršavala je solo pevanje, klasičan, kasnije i moderan balet. Komponovala je muziku za nekoliko pozorišnih predstava, kao i za film “Žigosana”. Igrala je i igra u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, JDP-a, SKC-a, SNP-a Novi Sad, NP-a Subotica, INK Pula, ExPonto Ljubljana.  Pored ostalih, igrala je i u filmovima “Petlja” – Milutina Petrovića, “Država” – Jelene Marković,  “Crna Zorica”  – Radoslava Pavkovića i Hristine Nadžiharalambus, “Žućko – priča o Radivoju Koraću” – Gordana Matića, “Kao rani mraz” – Đorđa Balaševića, “Medeni mesec” – Gorana Paskaljevića, “Paura di amare” – Vincenza Terrancianna, i drugim.

Za sebe kažeš da si borac i princeza u jednom. Ko je jači u ovom interesantnom spoju?

Da, to sam jednom prilikom izjavila, jer se borim, ali trudim se da ta borba, bar sa moje strane, bude dostojanstvena i otmena. Zvuči metaforično, ali tako je, biti borac a nepošten, lažan, zao, to i nije pravi borac. Borac je promišljen, zamišljen, bez stida i srama, a u ruhu i duši mirne princeze. Borac i princeza se ne mogu odvojiti, jer su jedno, ali uvek preteže borac, na princezinu stranu.

U detinjstvu si se bavila baletom, potom džez baletom, modernim plesom, klizanjem, solo pevanjem i sviranjem. Koji momenat je bio presudan da baš glumu izabereš za svoj umetnički izraz?

Bavila sam se stvarno sa puno stvari, neke od njih i dalje radim u slobodno vreme. Mislim da je to, što sam se time bavila, pomoglo na neki način mom opredeljenju za glumu, jer je, ipak, sve to na neki način povezano u emociji, nesvesnom. Gluma, mislim da je uvek bila prisutna u meni, i kroz te sve stvari me spremala za susret sa njom samom, koji je bio neizbežan, a kada se dogodio bio je strastven i jak. Sada mi sve te druge stvari pomažu u glumi, a da toga nekad nisam ni svesna. To je sve suštinski povezano, ali samo ako postoji emocija, ako ne postoji, onda je to laž i nije umetnost već životni falš i kič, čega kod nas ima na pretek, nažalost. Ne može svako da se bavi sa bilo čim što mu tek tako padne na pamet, mora se dobro preispispitati, raditi na sebi, sa drugima, pa tek onda videti, a pogotovo u umetnosti, gde su laž i neistina oduvek očigledni.

Kako raste gluma?

Gluma ili postoji ili je nema u čoveku, kao i sve, i muzika i slikarstvo, balet, vajarstvo i sve druge umetnosti. To se ne uči, već oseća i raste sa emocijalno socijalnom sferom, isto kako rastu i obrazuju se same emocije tokom života, ali mora sve biti čista istina i iskrenost, što je najvažnie za sve umetnosti, pa i za glumu u kojoj su jako povezane i druge umernosti, bez kojih ona to nije i ne može ni biti.

Glumila si u dosta filmova i predstava, međutim popularnost ti je doneo film „Crna Zorica“, u kom igraš glavnu ulogu. Koliko puteva je otvorila ta popularnost?

Film Crna Zorica mi je doneo zaista lepih i prijatnih stvari. Od toga kako su ljudi prihvatili film, najlepše mi je bilo kad sam se sa devojčicama grlila posle nekih prkazivanja, tolika ljubav od njih je neprocenjiva i nije dvolična, iskrena je, kako je taj lik i trebalo da se doživi, iskreno da isijava kroz platno. Takođe, doneo mi je divne trenutke sa mojim kolegama, što je vrlo lepo, i jako vazno. Puno iskustava, dragih i lepih trenutaka za vreme i posle snimanja, kroz prikazivanja, koja i dalje kroz festivale traju, jer mi se javljaju ljudi sa raznih festivala koji su gledali film u drugim državama, što je takođe lepo, i uvek me pomalo iznenadi.

Šta si naučila od ove junakinje?

Kao i od svakog lika, naučim nešto za sebe što mi je do tada nepoznato, moram tako, da bih bila jedno sa tim likom. Kopala sam duboko po sebi da bih našla to sve što je bilo potrebno. Tako se trudim da postupam sa svakim likom, da bih ga što vernije odgonetnula i uradila, stvorila, kreirala, kako god, ali samo kroz mene. Sve uloge do sad su mi bile različite, kako u pozorištu, tako i na filmu, ali Zorica nije ništa manje od drugih likova ostavila trag na meni, a to se nikad ne zaboravlja i kroz to i učim.

Nedavno si na Međunarodnom  Hoboken filmskom festivalu primila dve prestižne nagrade – za najbolji dugometražni film i za najbolju glumicu u filmu „Crna Zorica“. Kakav je osećaj izaći na scenu i primiti ovako vredne nagrade?

Pre dve nedelje sam bila u Njujorku na Hoboken filmskom festivalu, a do pre tri nedelje nisam ni znala da ću ići. Sve se desilo iznenada i brzo. Svakako je lepo primiti ove nagrade. Nisam očekivala tako nešto i još uvek sam zbunjena i pod utiscima. Čudan je to osećaj i lep kad možete da podelite scenu sa Mike Starrom, Jane Seymour, Paul Sorvinom, Khalil Sullinsom…  stanete pred sve te ljude, a mnoge od njih sam gledala još kao devojčica po filmovima. I sad sam ja tu i primam nagradu pored svih njih i obraćam im se.

Koliko ti u profesionalnom smislu znače ove nagrade?

Mislim da umetnicima znače zbog njih samih najviše, tako i meni znače. Jedan, meni potpuno nepoznati, žiri je izabrao mene, a u konkurenciji je bilo 150 filmova i jako puno glumaca, i svakako znači biti deo svega toga, u tom prekrasnom teatru i primiti te nagrade, za sebe, za film, za našu kulturu uopšte.

U filmu „Petlja“ glumiš Marinu. Da li je bilo inspirativno i izazovno uplovljavanje u njen lik?

Da, svakako. Film Petlja je imao svoju premijeru na Festu u martu. Sada će publika moći da ga vidi po domaćim, a posle nadam se i stranim festivalima. Zato što je film potpuno umetnički, artističan, nesvakidašnje snimljen. Ovo je film koji je umetničko delo, nije estrada ili štos. Za njega se mora ipak skoncentrisati, kao i pred svakim umetničkim delom. Ali opet, sve zavisi koliko je ko otvoren za umetnost uopšte.

U filmu igram umetnicu Marinu, koja je svakako opet potpuno različita od mene, ali sama sa sobom i uz pomoć divnog reditelja Milutina Petrovića, scenariste Saše Radojevića, uspela sam da je se domognem i navučem njene emotivno-mentalne odore. Bilo je vrlo izazovno, pogotovo što je to jedna devojka opet potpuno različita od mene, ali sa neke druge strane.

Glumci mlađih generacija se danas najčešće predstavljaju na „estradni način“. Kako uspevaš da odoliš ovom stereotipu i da dostojanstveno braniš titulu umetnice?

Ne, nikad se time nisam bavila, niti me je to zanimalo, neke stvari sam i odbila, morala sam. Ja nisam taj tip i eto, to je to.

Svima nam je poznata situacija u kulturnoj i umetničkoj sferi u Srbiji (nestajanje bioskopa, ne otvaraju se nova pozorišta, a i ona „stara“ se jedva održavaju). Da li su mlade glumice u prilici da biraju koje će uloge da igraju, ili su prinuđene da prihvataju sve?

Situacija u kulturi je na vrlo niskom i na potpuno nezadovoljavajućem nivou po svim mogućim kriterijumima za jednu državu. Ima jako puno mladih glumaca, ali eto, svi pokušavaju. Ne znam da li na kraju silom prihvate ili ne. Ja ne, ili odbijem, ako je van svake kulturne i umetničke norme, ili naravno pristanem oberučke, ako ima sve što je potrebno u sebi, što je najvažnije, da je umetnost, a ne puki kič.

Šta ti više prija – daske koje život znače ili filmska traka?

Ne mogu baš da odgovorim na to pitanje, jer volim i jedno i drugo. I jedno i drugo je isto u pristupu, samo su sredstva, okolnosti i sam rad različiti.

Gde te publika trenutno može gledati?

Trenutno, iako je kraj sezone na vidiku, mogu me videti u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, teatra SKC takođe. I u filmu Petlja, koji je izašao sad.

Harlan Koben je rekao sledeće:  Kažu da glumci izlaze na scenu da bi popunili prazninu koju samo alauz može da ispuni. Čak i ako je to tačno, glumci su se zbog toga, na neki način, više trudili da zadovolje. Dok su sportisti bili naviknuti na to da drugi izvršavaju njihova naređenja, glumci su do toga stizali iz položaja nesigurnosti. Sportistima je bilo potrebno da pobeđuju. Glumcima je bio potreban samo aplauz I, samim tim, vaše odobravanje. Zato je s njima bilo lakše raditi.“  Da li si saglasna sa navedenom mišlju?

Nikad ne bih mogla da uporedim sport i umetnost uopšte. U glumi, umetnosti, naravno da nema, odnosno ne bi trebalo da ima, takmičenja i pobeda u tom sportskom smislu. S druge strane, kod glumaca je nesigurnost prisutna, a ako ćemo iskreno, pitanje je kakav je to glumac ako je potpuno siguran u sebe. Te dve stvari, sport i gluma, nemaju, po meni, dodirnih tačaka, osim toga što glumac mora uvek da bude u visokoj formi.

I za kraj, nam reci – Zašto si ti crna ovca?

Zato što su kada pogledam kroz svoje naočare života, ljubav i ljudska kreacija najslađi i najveći božanski dar, u istom ili obrnutom redosledu, svejedno.

Razgovarala Tijana Banović