20 avg Letnja šema

Nema šta tu puno da se kaže. Ja sam, valjda, takva – zaljubljive prirode. Imam to nešto, pa se čak u jednu osobu zaljubim više puta. Eto, na početku leta sam se opet zaljubila u onog. Popili smo par piva, on mi je obećao dvoje dece (valjda kad se približimo tridesetoj oni ukapiraju da im je to najsigurnija fora –„ hoću da ti napravim jednog malog ili par njih“), protrčali smo ispod fontane i on je citirao Balaševića: „Eto ti pesma, ludo jedna!“ Ovako kad izgovorim naglas pomislim: „Čoveče, na šta ja padam!“ ali, takva sam, šta ću. Ne sećam se kako se završilo to veče, ali sam negde između njegove ludosti i moje gluposti shvatila da moram da se odljubim. Ovoga puta onako istinski. I mislila sam da je to nemoguće, jer, šalu na stranu, bila sam se primila na tu njegovu nesnađenost. Uvek sam volela da se igram spasiteljke i učiteljice života. Ipak, leto ko leto – ne znaš šta će ti sve doneti. Par poruka od bivšeg i tu još nekih nebitnih koji su sada daleko u prestonici i ničemu ne služe. To niti mi pomaže da se odljubim, niti me preterano uveseljava. Htela sam da se zaljubim par puta u neke momke iz grada, i zaljubim se ja, al prođe me ujutru, i sve tako.

O njemu ne znam šta da ispričam. Znaš ono kad ne možeš da se setiš kako izgleda kada pre spavanja pokušavaš da izmaštaš neku situaciju. Nije mi padao na pamet. Jednom je seo pored mene, a imalo je drugih mesta. Lajkovao mi je link na fejsu. Par puta sam uhvatila njegov pogled na sebi. Jednom je stavio ruku na moje koleno, mislila sam da je slučajno, majke mi. I tako slučajno, dok trepneš, postala sam opet tinejdžerka koja se ljubi sa frajerom dok trešti Rambo Amadeus. I ništa nije bilo. Stvarno. Valjda sam se zbog toga i zaljubila. Ili možda zbog toga što mi je rekao: „E, samo nemoj da se zaljubiš. Znaš, ja sam komplikovan!“ I ovako kad ispričam činim mi se da je sve to površno i plitko. Mislim, par pogleda, koleno, sat i po ljubakanja i eventualno „druga zona“. Ali ima nečeg u njemu i tih par izgovorenih rečenica. Ono kad znaš da bi to bilo dobro. I da biste bili kul. Ne da ti pravi decu. Ne za zauvek. Nego za sad. Ono kad si odmah bila ti, bez prenemaganja. Ono kad si imala i ljubomornu rečenicu: „Videla sam da šmekaš onu plavu na žurci. Baš me iznenađuje što ona nije pošla na after.“ I bilo ti je malo glupo što si tako detinjasta. Ono kad ti je dovoljno da se grlite i ne mora ništa da se desi. I kad usporiš i dozvoliš sebi da opet vidiš nečije srce. Ne kažem, nema tu ničeg bitnog i možda sam opet umislila. Jer, takva sam volim da pruveličam ljude i situacije.

Pitala sam Miličinog bratanca, Vladimira zašto dečaci kuliraju devojčice koje se u njih zaljube. „Zato što se stide“, rekao je. I ja sam mu poverovala. I ništa se više ne dešava. Ali meni je lepo. Jer uprkos gomili loših izbora nisam otupela. I dok ovo pišem drhtim od onog glupavog uzbuđenja, jer ću ga možda posle videti u gradu. I ako me iskulira, to je sigurno zato što se stidi. Pa neka ga. I da ostane ovako. Biće mu žao, kad poraste, što je bio stidljiv za lepe stvari.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: weheartit.com