23 nov Legenda srpskog glumišta: Danilo Bata Stojković

Kada me neko pita ko mi je najbolji srpski glumac, bez dvoumljenja ću odgovoriti – Bata Stojković, iako verujem da imamo dosta odličnih glumica i glumaca. Inače ne volim ovakva isključiva pitanja i odgovore, ali ovde priznajem da sam krajnje opredeljen.

Danilo Bata Stojković je rođen 11. avgusta 1934. godine u Beogradu, a odrastao je na Čuburi. Već sa devetnaest godina je dobio najveću pohvalu koju jedan glumac može da dobije. Tom prilikom je glumio u Čehovljevoj drami „Krčma na glavnom drumu“, a posle odigrane predstave naš poznati međuratni glumac Dobrica Milutinović je rekao mladom Bati: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac“. Šest godina kasnije, Bata je diplomirao na Akademiji ulogama Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete“, i vatrogasnog kapetana iz Joneskove „Ćelave pevačice“.

Filmsku karijeru je počeo 1964. godine filmovima „Izdajnik“ i „Čovek iz hrastove šume“, da bi se ubrzo pojavio u još nekim poznatim ostvarenjima naše kinematografije iz 60-ih („Jutro“,  „Bokseri idu u raj“). Međutim, prvu ulogu po kojoj će početi masovno da ga prepoznaju, odigrao je u poznatoj seriji iz 1971-e, „Diplomci“. Tumačio je lik simpatičnog Bubuleje, po kom će dobiti svoj prvi „filmski nadimak“. Postoji Batina priča o tome kako njegov otac nije bio zadovoljan time što mu se sin školovao da bi glumio budalu. No, sedamdesete će mu doneti brojne uloge u filmovima i serijama („Bubašinter“, „Majstor i Margarita“, „Dimitrije Tucović“, „Testament“, „Salaš u malom ritu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Zvezdana prašina“), tako da će ljudi ubrzo otkriti da je reč o jednom veoma dobrom glumcu. U filmovima Gorana Paskaljevića iz tog perioda („Čuvar plaže u zimskom periodu“ i „Pas koji je voleo vozove“) je igrao figure očeva, koje će i kasnije često dobijati.

Svoje najbolje uloge Bata će ostvariti tokom osamdesetih godina, i to u saradnji sa našim najboljim dramskim piscem (da, pristrasan sam) Dušanom Kovačevićem, i jednim od naših najboljih filmskih režisera (koji to i nije po svom obrazovanju) Slobodanom Šijanom. Tako će uslediti ostvarenja sa antologijskim scenama i rečenicama koje mnogi znaju napamet: „Ko to tamo peva?“, „Maratonci trče počasni krug“ i „Balkanski špijun“ (kao prvi upliv Duška Kovačevića u režiserske vode) i „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (jedan od nezaboravnih Šijanovih filmova). Goran Paskaljević ćemu takođe dodeliti neke od najupečatljivjih uloga u ostvarenjima kao što su: „Poseban tretman“ (po Kovačevićevom scenariju), „Varljivo leto ’68“, „Vreme čuda“ (po delu Borislava Pekića), „Bure baruta“. Posle „Nacionalne klase“ i Goran Marković će dodeliti Bati bitna mesta u svojim narednim filmovima koji su rađeni po Kovačevićevim dramama („Sabirni centar“ i „Urnebesna tragedija“).

Pored toga što je postajao miljenik publike, Bata je očigledno postajao miljenik režisera, a njegova saradnja sa Duškom Kovačevićem će prerasti u prijateljstvo. Prvo ekranizovano Kovačevićevo delo „Zvezdana prašina“ je imalo Batu u sporednoj ulozi, ali veoma upečatljivoj sceni, i tako će se nastaviti dugi niz godina. Ako nije imao glavnu ili jednu od glavnih uloga, Bata je uvek imao mesto u ostavrenjima Duška Kovačevića, makar ona bila sporedna. Tako na primer u „Podzemlju” (filmu ostvarenom u saradnji Kusturice i Kovačevića), Bata ima malu, ali veoma bitnu i pamtljivu ulogu. I baš je u tim malim ulogama umeo da ostavi svoj pečat, i da izgovori najvažnije rečenice, kao u ostvarenjima Darka Bajića „Crni bombarder“ i „Balkanska pravila“.

Bata Stojković nije voleo puno da se eksponira, nego je sa publikom najviše komunicirao kroz svoje uloge. Njegova izvanredna požrtvovanost je otkrivena posthumno od strane Duška Kovačevića, koji je isticao kako je Bata u „Balkanskom špijunu“ i „Ko to tamo peva?“ radio sve scene samostalno, bez pomoći kaskadera (scene sa plivanjem u reci tokom novembra). Sebe je dovodio do granica fizičke izdržljivosti, a svoje uloge do savršenstva.

Pored toga što je znao da „vlada“ na filmskom platnu, Bata je svoj puni glumački potencijal još više pokazivao u pozorištu, koje je obožavao. Kovačević je rekao na Batinoj komemoraciji: „Ne znam da li je iko voleo pozorište kao Bata. Pred početak svake predstave ulazio je u garderobu maksimalno doteran, sa pažljivo odabranom kravatom. Govorio je: »Dobro veče deco, za vas sam se uredio, svaka predstava je za mene praznik i ja joj na ovaj način odajem počast.«“ Zahvaljujući snimcima Kovačevićevih veoma uspešnih predstava „Profesionalac“ i „Klaustrofobična komedija“, kao i snimku čuvene Pekićeve „Korešpodencije“, i dan danas se možemo podsetiti koliko je Bata tek u pozorištu bio velik. Čovek koji je doslovno cedio svaki atom snage na sceni je odigrao teško bolestan jubilarnu 300-u „Korešpodenciju“ u Ateljeu 212, a nekoliko dana kasnije „Profesionalca“ u Zvezdara teatru na molbu mladih glumaca iz Slovenije, da bi nas mesec dana kasnije napustio zauvek. Danilo Bata Stojković je umro 16. marta 2002. godine, a na njegovoj komemoraciji, u prepunoj sali Zvezdara teatra,  su prisustvovale brojne kolege i poznate ličnosti. Godinu dana kasnije, Duško Kovačević je snimio film po svojoj drami „Profesionalac“ sa Borom Todorovićem u glavnoj ulozi, koja je godinama pripadala Bati. Iako je Bora odlično odglumio Luku Labana, uvek će ostati žal što Bata Stojković nije uspeo da završi karijeru ekranizovanjem jedne od svojih najuspelijih uloga.

Bata je bio veliki radnik, pored toga što je bio veliki glumac. Spoj talenta i rada je učinio da su brojna filmska i serijska ostvarenja morala da imaju Batu u nekoj ulozi („Čudo neviđeno“, „Balkan ekspres 2“, „Idemo dalje“, „Držanje za vazduh“, „Čovek sa četiri noge“, „Zaboravljeni“, „Rane“, „Mala“, „Gore-dole“, „Kaži zašto me ostavi“, „Tri karte za Holivud“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Poslednji krug u Monci“). Prošlo je više od deset godina kako ga nema, ali njegove uloge nam ne daju da ga zaboravimo. Uvek je tu da nas nasmeje, uozbilji, ražalosti ili zamisli. Završio bih poslednjim rečima upućenim Bati od strane njegovog velikog saradniku i prijatelja Duška Kovačevića: „Dragi Bato, danima pokušavam da ti kažem nešto nalik na oproštaj, a da se ti ne namrštiš ili nasmeješ. Beograd je imao velikih glumaca, ali nikada nekoga kao što si ti. Prošao si našom scenom kao oluja. Našim prijateljima koji te čekaju reci da smo bolje nego što jesmo…“.

Autor: Marko Nikitović

Fotografije: 6yka.com, filmaffinity.com, telegraf.rs, kurir-info.rs