02 okt Kraljica Menzoteke

Svim mojim cimerkama

Nisam nikad verovala ljudima koji su govorili da sve lepo u životu brzo prođe. Zapravo, verovala sam da prave stvari nikada ne prolaze. Međutim, vreme ne možemo zaustaviti. Ni vreme, a ni ljude. Pre tačno osam godina otišla sam od kuće i došla u veliki grad. Zvučaće kao kliše, ali nema veće sreće, ni većeg straha koji se može pomešati i spakovati u trenutak kada shvatite da ste na jednom prvom pravom početku i da sve dalje zavisi samo od vas. Sećam se da su mi prvog dana izgubili indeks na fakultetu i da sam plakala, jer uvek mora baš meni nešto da zabaguje. Ubrzo sam se uselila u studenski dom na Karaburmi. Soba trista devet i tri miliona trista devet mojih uspomena, pomešano sa još gomilom uspomena svih onih koji su u toj sobi živeli pre mene. Neki novi ljudi, zajednička kupatila, mnogo suza, strahova, položenih ispita, neostvarenih ljubavi, redova u menzi, izdaja, neprospavanih rokova…Nosila sam jastuk na glavi i recitovala Popu čitav dan zbog nekog Crnogorca iz „muške kule“. Zvale smo ga sa docimerkinog broja i spustale slušalicu. Jednom sam se iz inata ljubila na žurci s njegovim drugom. Bio je zdepast. Sad se, valjda, oženio.

Onda Studenjak. Opet novi ljudi. Neki dobri i neki onako. I neki baš pogani. Moja cimerka Zlata, govorila je da sve to dolazi iz kuće. Spavalo nas je i po desetoro u sobi. Nekad, kad nismo imali para, pili smo komovu rakiju što je docimeru poslala baba za temperaturu. Tamo sam se prvi put ozbiljno zaljubila u nekog umetnika iz Šapca. Šalim se, naravno, nije bio umetnik, svirao je gitaru i mrzeo sve savremeno. Videla sam ga pre par meseci na nekoj modernoj televiziji, kobajagi svira prateće nekoj pevaljki sa perikom.

Na tom krevetu, u šest sedam nula, sam prvi put spavala i prvi put prespavala sa nekim do kog mi je ozbiljno bilo stalo. U četiri šest sedam sam prvi put živela sa nekim koga sam posle još dugo volela i ko mi je slomio srce. Kroz te hodnike, krevete, zidove mirisale su neke jeseni, neke tužne ljubavi i one koje su se odmah nakon fakulteta završile brakom. I nema toliko reči koje mogu opisati sve dane na klupicama, sva šaputanja na hodnicima, sve suze na jastucima, sve tajne u čitaonicama….

Ljudi su se razišli. Jer tako mora. I lepe stvari moraju da prođu, da bi došle neke nove, još lepše. Ipak, neki ljudi, neki pravi ljudi, nikada ne prolaze. Udate, verene, sa jednim ili sa troje dece, negde u belom svetu, novinarke, stjuardese, mame i supruge, uvek su negde tu. I svaki put kada se vidite smejete se onim Crnogorcima što su zviždali brucoškinjama ispred doma i onim ilegalcima što su preskakali terase kad je kontrola. I smejete se onima koji su vam slomili srce i onima kojima ste vi slomile srce. I smejete se, jer ste preživele sve ono što vam je tada delovalo najstrašnije, najcrnje i nesavladivo. I smejete se, jer ste, živeći u Studenjaku, položili životni ispit. Jer ste, živeći u Studenjaku, upoznali prijatelje za ceo život. Jer ste se, živeći u Studenjaku, razočarali, zaljubili, patili i preboleli. I jer ste, živeći u Studenjaku, upoznali sebe.

I sada, posle osam godina, nisam se puno promenila. Uobražena sam, romantična, volim da se ljubim sa momcim, neozbiljno se oblačim i učim đake da vole knjige. I dalje mi neki „umetnici“ slamaju srce i još se „bakćem“ rečima i naukom. I znam da ponekad preteram sa patetikom i da mi preti davljenje u nostalgiji i uspomenama. Šta ću…ja sam sakupljač. I pamtim, jer volim da i mene pamte. Čak i oni pogani. Jer i oni su život.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: weheartit.com