26 avg Koliko traje večnost?

Šta će meni more, kažem ti, otkako si otišao – toliko suza, da sam svaki dan na moru! To moje i nije neko, doduše, ti si lepše more. Pre bi da budeš okean, kažeš. Može, kažem, mada mi je Tijana rekla da je ipak bolje da si more, jer je okean hladan i ima mnogo talasa – ona je stručnjak za okeane. Kažeš nema veze, ti hoćeš da budeš moj okean, i nećeš da budeš hladan. Dobro, možda ćeš se nekada praviti, ali nikad zapravo nećeš biti skroz hladan. Dogovoreno, kažem, onda smo isplanirali život. Ja ću svaki dan da te osluškujem, blizu tebe ću da čitam, kada nema gužve, pisaću priče i možda ponekad plivati. Zapravo, stalno ću plivati – zato je važno da ne budeš hladan. Inače ću se sklanjati. Možda ću nekad i piljiti u tvom pravcu, al će mi biti mrsko da ti priđem, to sigurno. Zato pazi šta si obećao. Pa ću onda stalno da ti budem blizu. Sa nekim velikim, slamenim šeširom i u kupaćem kostimu na tufne, stalno ću da se izležavam pored tebe. Ponekad ću da čitam, to sam ti rekla, ali samo ponekad, jer ćeš ti biti nešto lepše i od knjiga – a skoro ništa nije lepše od knjiga! Kažem ti kako sam u svojoj 23. godini uočila pege, čak tri i da sam zacvilela od radosti! Kažem da su možda od sunca, a možda sam previše piljila i ljubila tvoje pege, pa se desila neka magija – zarazila sam se! Kažeš da sam malo blesava, ali da sam možda u pravu ovog puta. Kažem ti da ružno pričaš i da su okeani inače pristojni – Tijana mi je rekla! Zapravo sam to samo izmaštala i ti to znaš i zato se smeješ i grliš me. Zapravo šalješ stiker koji grli neko animirano čudo. Zapravo stikeri nemaju zdrobikičmaste zagrljaje i nisu topli, a ni ja nisam animirano čudo. Zapravo sam na drugoj strani sveta i kompjutera i nismo se videli 92 dana i sada znam koliko je duga večnost. 92 dana. 2208 sati. 132 480 minuta. 7 948 800 sekundi. V e č n o s t. Kažeš mi da zamišljaš neki kalendar u mojoj glavi ili sobi, na kom križim dane, i da ti to skroz liči na mene. Da svaki dan uzviknem: JES!  i prekrižim jedan dan. Kažem da imam kalendar, ali mislim da je u srcu i da dane križim bežeći od njega. Pobegnem u posao, u razgovore potrebne i nepotrebne, pobegnem među neke ljude, koji nisu moji ljudi – jer, moji ljudi me provaljuju i znaju da nisam dobro. Znaju da je ova glava prepuna filmskih scena, znaju da sam ja već na plaži, blizu okeana, znaju da dok sa njima pričam, ja ne mislim o – njima i tom razgovoru, ja se već s tobom grlim – stvarno grlim – ne stikerima – znaju da u meni, pored te devojčice, koja je u stanju da izmašta i udesi svoj život, živi i neki depresivni lik, sedi na klupi, u parku i ispija pivo iz dvolitarske flaše i plaši devojčicu. Znaju da kad kažem depresivni – mislim na – realni. Znaju da se ti možda nećeš vratiti. Da će lik zaurlati: PA REKAO SAM! Da će devojčici pući srce. Da to srce nikada do sada nije bilo ovoliko jako i nikada ovoliko nije maštalo. Znaju da zbog nje verujem, znaju da je ona kriva. Znali su još onda, kada sam se prvi put zagledala u njenu roze haljinu, u kojoj liči na šećernu vunu. Znali su, a nisu znali šta da mi kažu. Prilično je nepristojno svoja gledanja nametati kao ispravna. A moji prijatelji su pristojni ljudi. A i, znaju da ja umem da se probudim, osetim – i osećaj pratim. Devojčica je moj vodič ovog puta. Ona mi kaže da je film moguć. Mada je noću onaj sa klupe saplete, ona se probudi s novim, jačim srcem i režira film – Woody Allen joj asistira, lično. Mene uzmu za glavnu glumicu. Tebe za okean. I udese nam život.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com