31 okt KISELO GROŽĐE

Preminuo je kao pravi heroj. Borio se sa kvarom svog aviona i spasio putnike sigurne smrti. Kada su joj uručili orden i zastavu, želela je da ih izvređa, da sve to baci u prvu kantu, ali nije mogla. Njena ćerka tada ne bi imala neustrašivog oca i figuru na koju se treba ugledati tokom odrastanja.

Bio je omiljen u komšiluku, žene su se okretale za njim, a i on je često, kraičkom usne, pokazivao da nije nezainteresovan. Na poslu je bio jedan od najurednijih, najtačnijih, najredovnijih, pa je kod kuće, uglavnom, od sedam dana ostajao samo dva, a pet je provodio među oblacima. Njegova žena je često znala za te njegove iznenadne letove da kaže da su to letovi među ružičastim oblacima, ali je bila spremna na sve, jer je verovala da ljubav svog života neće dva puta naći. On je oduvek bio njeno kiselo grožđe, njena ljubav, i to je ono što niko nikada neće moći da zameni.

Odrastala je bez oca, i ne bi to sve bilo tako strašno da majka nije jednog jutra rešila da se presele. Slabo ga se sećala, ali postojale su slike koje su se povremeno javljale kao kroz maglu. Setila se da je često bio van kuće, ali da joj to nije smetalo, jer bi svaki put dobijala novi poklon kada bi se vratio. Setila se da je jednom iznenada otišao i da je mama tada ceo dan plakala i spominjala nekakvo kiselo grožđe. I ona je pomalo plakala, ali kada je dobila porcelansku lutku koju je te nedelje videla u izlogu najotmenije radnje u njihovom naselju, bila je presrećna i sve je bilo u redu, samo je mama opet plakala. Tada već stvarno nije znala zašto. Seća se i da ga je mama tog dana pitala da on to nije bio među ružičastim oblacima kad donosi čika Miletovu lutku. Ne zna o čemu su posle pričali, jer je narednih nekoliko sati mislila samo o tome kako bi njoj i njenoj Sari bilo dobro među tim roze oblacima. Toga se zaista sećala, a sve ostalo su joj prepričavali drugi, a ona je te priče upijala i delila dalje, naročito kada bi trebalo pisati sastav u školi. Tada je niko nije zadirkivao, svi su joj se divili.

A sada je trebalo da ode daleko, da se preseli u nepoznato mesto, da je opet zadirkuju i da opet priča priče glupavim dečacima ne bi li je ostavili na miru. Posle mnogo godina mama je opet plakala. U njihovu kuću sada je sve češće svraćao tatin brat. On i mama su svakog dana nakon ručka dugo pričali, a onda bi ona plakala. Kao svaka dobra ćerka, pokušavala je da je teši i u jednom trenutku je zagrlila. Taj zagrljaj nikada neće moći sebi da oprosti, jer je upravo on majku ohrabrio i tada je pala odluka da moraju da odu odatle.

Kada ju je zagrlila, žena je znala da je njena ćerka dovoljno jaka i da će podneti odlazak od kuće, a i da će je kroz nekoliko godina sasvim razumeti. Kada su posete postale nenajavljene i sve češće, odlučila je da preuzme stvar u svoje ruke. Želeli su na silu da je vežu za sebe da ne bi samo ona dobila kuću, kao što je dobila sve ostalo što je njen muž posedovao. Njegovi roditelji su bili spremni da svog jedva punoletnog sina ožene njom, samo da bi imanje ostalo u krugu prodice. Prvo je bila zgrožena, zatim začuđena i na kraju je rešila da ode i ostavi im sve. U torbu je stavila najosnovnije stvari, jednu sliku i orden. Zaključala je vrata, ključ stavila u sanduče, uhvatila devojčicu za ruku i sa loze otkinula još uvek zeleno grožđe. I tako su na put krenule jedna žena sa kiselim grožđem i devojčica sa porcelanskom lutkom.

Autorka:Sanja Janković

Fotografije: winestyle.rs, blic.rs