26 nov Kako pada noć tako padam i ja

Čekala sam te svakoga dana. Sednem tako u neko doba noći na basamak. Počenem da srčem kafu i da pogledima probadam nebo. Zapalim cigaru i čekam. Pomišljam na to šta bih mogla da ti kažem a da nam ne zasmeta odstojanje; da nikom od nas ne zaškripi pod zube. Ponekad tako dočekam zoru. Čini mi se kako je hladnija od noći ili sam se samo ja smrzla do neizdrživosti. Ponovo zapalim cigaru. Gledam da je satrem pre prvih jutarnjih prolaznika. Opasni su ranoranioci – sve vide. Znaće da sam noć presedela na basmku. Pomisliće kako sam šašava nemajući pojma da samo čekam. Čekam te, veruj, protivu svih zakona. Netačna u svom čekanju jer čekam uzalud. Povučem se unutra – pobegla od pogleda prvih jutarnjih prolaznika, isuviše slaba da se onda, po refleksiji, suočim sa sobom. Pomisliću i ja da sam šašava. Osetiću to.

Nastavljam da te unutar kuće čekam. Duži se hodnik preda mnom. Miriše na davno ugašenu vatru, zamrlu u starom šporetu. Naložiću je. Mirisaće ponovo na sećanje dok bude snažno raspirivala odjeke pucketanja. Mirisaće. Pristaviću za kafu. Obrušiću se o bedeme jastuka koji jednako miriše. Udahnuću duboko koliko mogu – do kraja, do ruba sopstvenog kapaciteta pluća, snažno i čujno; kao i bilo ko drugi ko čeka. Uvek voljna da dam poslednji napor snage ukoliko ću zauzvrat dobiti na jačini sećanja – do gotovo oživljenja istih.

Čekam te godinama unatrag. Nije prošao dan da nisam čekala. Poželela. Nije se desila želja a da tebe nisam poželela. Ni praznici ni rođendani. I dok pokušavam da se setim boje tvoga glasa kojom si mi čestitao obično rođendan počinjem da plačem. Zaboravilo se. Ne sećam se iako se boje tvoga glasa ipak odlično sećam.

I bude ponovo noć. Dok polako pada za njom još lakše spotičem se i ja – padam. Ponovo sedam na basamak. Kafa se svojim tokom hladi. Ker zamire snom. Reka je nešto više ljuta no juče. Nabujala je otkad te nema. Neće se zatreti kako sam mislila nekada dok je bila rovita. Teče. Ne gleda ni levo ni desno. Ni u boga ni u mene. Samo tutnji i poskače. Kao da žuri. Ako je tako – lako je onom ko na nju čeka. Ja se ponašam jednako otkad te nema. Nije bilo pogoršanja jer se najgore pri tvom odlasku već dogodilo. Nije moglo da gore bude. Od ovog gore možda jedino postoji na tom mestu sa kog se ti više ne javljaš. Možda te iz tog i nema. Možda si negde tamo uklesan, pobođen u mesto, nem, oneosposobljen. Ne bi valjalo da te iz tog nema. Svejedno, ja te idalje čekam.

Čekam te – zaboravila zašto nikada koga.

Ponekad pomislim, naročito kad sevne bol u kostima, na to da je mogla biti neka druga bolest. Na primer Alchajmerova. Da li bih te i onda čekala ili bi bio čovek za kojeg ponavljam kako je otišao do knjižare po knjigu – za mene, zamolila sam ga; ili bi opet bio neko koga čekam a za kog sam ipak, za razliku od trezvenosti u kojoj sam, sigurna da ćeš doći. Možda te ni ne bih pominjala. Ponekad, eto, kad me ćušne grubo i iznenada bol u kostima, pomislim da je moglo i ti od nečeg, u nekoj starosti da oboliš.

Čekam te. Znam da uzalud. Čekam te. Sad je i kasno da biram drugo štošta. Basamak je poprimio udubljenje moje guzice. Cigarete su poskupele. Kafa dođe više nego nekad kisela. Rekom je zaplovio đavo. Još uvek pomišljam da bi valjalo baciti se sa nekog od mostova – toliko visokih da ih često ume sakriti magla do nepostojanja. Ipak ostajem da čekam. Znam da ne možeš da dođeš i da ćemo se sresti – ako je pravo što govore ljudi – tek kad budem otišla i ja; eto tamo, tu gore, visoko i nedodirljivo, tu gde se nebo oronilo mojim pogledima.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com