Kako meriš ljubav?

3. новембра 2016.

– Dobro, ali, kako meriš to?

Začuđena, prekidam svoje opširno izlaganje, malo podižem glavu sa njegovih grudi i, dok on nastavlja da se igra mojim uvojcima, zbunjeno pitam: – Šta?

– Pa ljubav. Kako meriš ljubav?

* * *

Merim je jednim pogledom, onim nekim posebnim pogledom, koji ti kaže sve. Merim je osmehom, za koji ti kažeš da predstavlja sreću, a ja mislim da sam samo blesava i zaljubljena. Merim je po tome koliko puta krećeš da mi spremiš „Ferveks“ kada sam prehlađena, iako nikada ne brojim. Merim je po tome što si jedina osoba kojoj dozvoljavam da se igra mojom kosom, a da se ne nakostrešim. Merim je i zagrljajima. Iako inače ne volim da se grlim, sa tobom mi to ne smeta. Merim je dodirima, isprepletanim prstima i golicanjima. Merim je i jednim stiskom tvojih ruku oko mog struka, koji mi kaže koliko sam tvoja.

Merim je večerom i osećanjima koja se ogledaju u jednom mom pogledu, koji si pročitao. I kokicama sa puterom uz filmove. Kao i filmskim večerima u tvom zagrljaju. I maratonskim gledanjima „Kako sam upoznao vašu majku“. Sastancima i rastancima. Jednom klupicom pored reke i savršenim popodnevom. Poklonima koji ne koštaju mnogo, ali mnogo vrede. I hintovima koji više odmažu nego što pomažu. I mojim nadugačkim pokušajima da pogodim šta je poklon, neretko praćenim uspesima.

Merim je jednim jednostavnim „Nedostaješ (mi)“. Jednim mojim „Ako odem, sada imam gde da se vratim“ i jednim tvojim „Ili imaš sa kim da odeš“. Merim je svakim tvojim pitanjem koje se tiče budućnosti, a želiš da znaš šta ja mislim. Poput onog o kolima ili Kanadi. Merim je onim „Vodim te svuda sa sobom“, iako ne brojim koliko si mi to puta rekao. Merim je i (u)spa(vlji)vanjima u udubljenu tvog ramena, iako ni njih ne brojim. Merim je još i mojom rečenicom „Ja ne mogu da te krivim zato što nešto misliš i osećaš, čak i ako mi se to ne dopada“. Po tome što kada ja nisam ok i ti nisi ok, mi nismo ok. Ili drugačijim rečima, što kada mi nismo ok, ni ti, ni ja nismo ok. Što pojedinačni problemi postaju naši i zajedno se trudimo da ih rešimo.

Merim je prvim plesom u tvojoj sobi. Zajedničkim koncertima, iako ih nije bilo mnogo. Spiskom „naših“ pesama, koji postaje sve duži. Time što i dalje idemo na dejtove. Što iznova osvajamo jedno drugo. Merim je i time što ti tegliš stvari, a ja sam lepa. Merim je vremenom koje ti kradem. Merim je zajedničkim korakom, onim od sedam milja. I slušanjem radija. Posebno kada Tanjug javlja „Ja te volim“.

* * *

– Pa ljubav. Kako meriš ljubav?

– Poljupcima? – zbunjeno kažem.

– Ja mislim da se ovo ne da izmeriti. – rekao je i poljubio me.

Autorka: Anđelija Anđelić

Izvor fotografija: pinterest.com