16 feb Kada su se složile sve kockice

Prošla je čitava večnost od tog dana. Čitava večnost tišine, nereda, haosa, obećanja, navika… Zamalo.
Otišla sam. Bez pogovora i pitanja. Zatvorih ta vrata za sobom kao i da nikad nisu bila otvorena.
Ta mala šansa beše ogromna i nesibično sam je pružala tebi ulagajući poslednji atom snage u nas.
Uzalud, ne?

Predivna i očaravajuća figura idealizovanog muškarca mojih snova, nadahnuta beskrajnom pameću i manirima, raspukla se preda mnom još mnogo pre nego što sam toga i postala svesna. Da, dragi, ugušio te je sopstveni krik tvoje pretencioznosti. Moja borba je prestala. Samo sam napustila to bojno polje i ostavila ljubav u ime srdžbe i pokušaja, više pokušaja. Cilj ljudskog postojanja više tu nije imao smisla. Đavo je nosi tvoj lik, crn kao mrak i lep kao noć šepureći se u bezdanu satkanom najlepšim ovozemaljskim pričama. Raširenih ruku dočekah i tvoj srdačni savet da se ne zaljubljujem jer sam pametna žena. Uvažih ga nešto kasnije, hladne glave i još hladijeg srca, mirne duše sa stavom koji ti se ni malo nije svideo, ali ti si to tražio, mili.

Sudbonosni  trenutak je nastupio u vidu praska i totalnog paralisanja lepih osećanja. Naš krug sreće se otisnuo nekuda daleko. Moj kec u rukavu je odigrao kraj.

Onda sam otišla. Bez pogovora i pitanja. Samo sam nestala.

Autorka: Maja Maslarević

Fotografije: favim.com