Kad poludimo

“…u dvoje, ništa moje nije moje”.

Probudila sam se jutros s ovom pesmom u glavi.

U poslednje vreme te previše sanjam.

Prazan hod tokom dana isto ispunjava maštarenje o tebi. Ono najgore, nesvesno, kad se trgnem, pa shvatim da si mi se opet odnekud prišunjao.

I razne se scene smene u tom filmu koji se tada odigra.

Jedna je nasred puste ulice, gde dvoje razmenjuju decembarske poljupce sa sve hladnim nosevima. On nosi kapuljaču, ona šešir. I rukavice. Njima mu lepo greje ruke.

Onda opet oni na nekom vašaru. Smeju se jednoj maleckoj na ringišpilu. Zapravo njenom tati što je drži u krilu i vrišti. Smeju se i marcipanskim srcima, Cigišima što prodaju sunđerčiće za pranje sudova i kičaste zavese Luj Viton. Onda nailaze na šećernu vunu i razmene onaj njihov misteriozni pogled kojim se savršeno razumeju.

A onda dođe jedan zamišljeni pogled u daljinu i jedno “ne volim te više”.

Jedno “nemoj da ideš” i “molim te vrati se”.

Maglovite sitnice između svega toga, fotografije koje će se sakriti i mnogo, mnogo suza.

Tako to obično bude sa dugim vezama. Zato i ne verujem više u njih. Ili je “dža” ili je “bu”.

I lažu ljudi koji govore da im na kraju bude drago što se to ipak desilo.

Meni nije.

“On me je naučio da volim”, “On mi je pomogao kad mi je bilo teško”. On je bio tu, on je uradio ovo, on je uradio ono.

A gde je sad? Što je napravio da sada bude teško i zašto sada nije tu? Zašto više nije tu? Zašto nije?

Na kraju samo ostane vreme koje je prošlo. Onako nemilosrdno. Meseci i godine lepog, pa ružnog, da na kraju ne bi ostalo baš ništa.

Mada, zapravo jeste. Ostala je jedna ranjena duša koja te u poslednje vreme mnogo sanja.

Sanja i o tebi piše.

I dobro je, jer ljudi su oduvek više voleli tužne priče. Tužne priče ranjenih duša.

Onda oni budu manje usamljeni.

Zato više ne pišem srećne priče. Pišem njima, tim ljudima, da ne budu toliko usamljeni i da znaju da se takve stvari svima dešavaju.

Ali želim da znaju i da će biti bolje i da će biti vredno čekanja i svog tog bola. Ljubav vredi čekati i na kraju ona ipak dođe. I neće im više trebati ovakve tužne priče. Sve će to jednom lepo da prođe. Probudiš se i prošlo. Kao da se nikad nije ni desilo. Neće trebati ni srećne priče, jer ćeš živeti svoju.

Do tada neka ostanu ti snovi i ta maštanja. Dok ne bude ono pravo. Dok ne bude ljubav.

Neka ostanu dok ne poludimo… “Kad poludimo, u dvoje, pa ništa moje – nije moje”.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: tumblr.com

sara-savcic-blacksheep-rs

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.