04 mar Kad budeš starija, kašće ti se samo

Pa zdravo, Milice, sedmogodišnjakinjo!

Tek sad shvatam da verovatno ne umeš da čitaš latinicu, tako da ću da počem ponovo.

Па здраво, Милице, седмогодишњакињо! Вероватно се чудиш што ти пишем ово писмо. Ја, у ствари, много волим да пишем писма, исто као ти. Јер кад понекад желиш некога да посаветујеш, увек можеш поново да посаветујеш себе!

Једног дана кад дођеш у моје године, боље ћеш разумети зашто ти заиста пишем.

Реци ми прво, како ти је у школи? Није тако страшно као што си мислила, зар не? Јеси ли почела да учиш страшне математичке проблеме и слово С? Пази шта ти кажем, оно ће те намучити. Нека! И треба да те мало изгрде. Ваља се.

И даље се играш са Барбикама? И даље нам је Барбара омиљена? Пре свега, морам да те упозорим: пази на малу розе столичицу од стола за лицкање. Немој да је остављаш на поду, јер би мама могла да је згази. Знаш да она никад не гледа да ли има нешто на поду. Бићемо тужни ако је згази, тако да пробај да је сачуваш!

Иако ти је рукопис мало развучен а слова велика и крупна, а треба ти читав ред да би исписала „аутомобил“, једном неће бити тако. Видиш мој рукопис; није лоше испало.

Ако се бринеш због неких оцена, немој! Све ће то да се среди. Уосталом, оцене дођу и оду, па после не буду важне. Ипак, неке ствари прође, а буду важне. Зато осећам обавезу да ти дам неколико савета које бих волела да је мени неко дао.

1. Мачке никако не воле кад им сецкаш бркове! Или да их будиш док спавају! А, кад смо већ код тога, ни кад их „возаш“ у маминим чизмамa наоколо. А верујем да ни мамине чизме не воле да се возају. Иако ће мачке да наставе да те воле, сечење бркова  није лепо.
2.  Пиши дневник! Много ћеш ствари једном заборавити, а можда су биле за памћење. А онда нећеш знати које су и колико су важне, ако их заборавиш. Кад будеш старија, нешто ће ти тек онда деловати важније него што је било пре.
3. Убеђуј деду да ти прича што више прича! Пази, ово је стварно важно. Он је човек пун прича, пун догађаја, живота. Немој да му дозволиш да се провуче без причања приче. Барем једна дневно, као што волимо. И две ако нам се после прве не спава. Не питај ме како ово знам, али једног дана, он ће ти рећи да има времена, да ће ти испричати касније, сутра. Прекосутра. Веруј ми на реч да је то једна од најпревртљивијих реченица, „има времена.“ Научићеш да је то безлична реченица или обезличена, ако се дефиниције нису промениле. Немој да га послушаш, јер једног дана више неће бити ни прича, а ни времена. И неће имати ко да исприча све његове приче. Тебе неће моћи да одбије, увек си му била миљеница. Нећеш са сигурношћу знати која је била последња прича, (јер једна мора да буде да буде последња, ако не пишеш дневник!) а могуће ни оне када Воја, Неша и Јелена украду жваке, која нам је била омиљена. Можда је се сад присећаш, иако је се не сећаш у целости. Ипак, сећаћеш се сасвим јасно момента у коме сазнајеш да постоји тај неодређени и недефинисани „има времена“ тренутак, који не дође увек брзином којом желиш. У сваком случају, обећај ми да ћеш једног дана, кад будеш старија (знам да не волиш то да чујеш, не волим ни ја!), опет да прочиташ ово писмо, па да напишеш ново. Седмогодишњој себи, наравно, али да онда можда и неке нове савете смислиш. Само се надам да ће барем један да буде исти као мој.

 4.  Увек будимо помало седмогодишњакиње. Па и причајмо о томе, нама, нашој деци, унуцима. И пишимо. Дневнике, писма. Само да се, упркос свему, никад не заборави како је то једном бити дете.

Autorka: Milica Popović

Fotografija: favim.com