19 jun Juče

Juče, baš juče, jedan čovek je ustao iz svoga kreveta i dogegao se, onako sanjiv, do dnevne sobe. To je velika stvar! Zašto? Taj čovek ima godinu i možda nešto jače. Taj čovek nikada do sada nije ustao i dogegao se, tako sanjiv, do dnevne sobe. Prvi put je na dnevnu sobu mogao da gleda iz neke, malo drugačije – svoje perspektive. Ne znamo da li mu se svidelo. Ne znamo da li se plašio. Nije nam jasno ni koliko su bili sigurni ti koraci, koje je, naizgled lako pravio. To nikada nećemo saznati. Al znamo da je to velika stvar. Da ustaneš iz kreveta, staneš na svoje noge, stigneš do dnevne sobe. Zatim do kupatila. Pa do nekog vrtića, škole, fakulteta, posla. Do zvezda.

 Ali, sve počinje baš tu, gde je on bio juče. Na tim nožicama, u tom pogledu.

Gde smo zagubili taj pogled?

Ustanemo iz kreveta, dogegamo se, operemo zube, popijemo kafu, izletimo na ulicu, posao, vratimo se, kupimo nešto za jelo, napravimo to isto jelo, jedemo, vidimo se s prijateljima, vratimo se, spavamo. Ustanemo iz kreveta, dogegamo se,… Tako čitav vek. Ali, više ne razmišljamo o tim koracima. Postaju nam rutina, isti su, uvek žurimo, pogleda usmerenog samo u svoju senku. Ne zastanemo i ne promislimo koliko je to veliko – taj jedan korak. Ne pomislimo na sve one muke i pužanja i nošenja i padanja i plakanja, pre tog jednog, jedinog koraka. Ne cenimo svoj korak.

A taj čovek, od godinu i možda nešto jače, juče je prvi put ustao. U tišini, ustao i došetao do roditelja, nasmejan. Ne znamo šta mu je bilo smešno. Da l je mama bila smešna sa onom keceljom na tufne? Da l je tata bio smešno zadubljen u kompjuter? Ili je mališan samo začuo svoju omiljenu pesmu, iz crtaća, pa je dotrčao, da ne prođe? Moguće da se jednostavno nasmejao životu, iz svoje nove perpektive. Moguće da je bio ponosan. Na sebe, jer je stao. Na roditelje, jer nisu stali, u nameri da on oseti tlo pod nogama. Moguće da je mislio na svaki svoj nespretni pad, prvo sa stolice – dok nije umeo da sedi, zatim sa nogu, držeći se za tu istu stolicu – kada nije umeo da stoji. Mora da je iz te perspektive bilo smešno. Moguće i da se prisetio kako će sada moći da dohvati igračku koju god poželi – i bez mamine i tatine pomoći, pa mu je smešno.

Korak daje moć, koje nismo svesni, kad duže stojimo. Tada razmišljamo puno o krilima i nebu, jer nam je ono jedino nedostižno. Tada se sećamo Petra Pana i tripujemo da smo on, nesvesni činjenice da pričamo, pišemo i mislimo uvek o onome što nas najviše boli. O onome što nemamo.

Da, ne umemo da letimo. Da, krila nemamo, a i da ih imamo, brzo bi nam dosadila. Ona su nam hir, nisu naše prirodno stanje. Kao što nam je hir slon u zmiji, mesto šešira i kao što nam je hir petropanisanje. Jer, odrasli smo i to nas tišti. Ne nužno jer smo želeli da odrastemo, već jer su nas prevarili – da tako mora. Moguće i da mora, ne razumem se u moranja.

Ali jedno znam: taj prvi korak i prvi pogled, dok si na sopstvenim nogama i taj osmeh iz samo tebi znanih razloga, jeste velika stvar! I, ne, ne smeš zanemarivati svoje korake. I da, oni te mogu odvesti do zvezda.

Pa, šta, ni Petar Pan nije imao krila, pfff!

Ne zaboravi taj osmeh, Andrej. Koraci koji te očekuju, neće uvek biti laki ni lepi, al će biti samo tvoji. I to je super. Jer, ima tamo negde, na nekom tvom nebu, neka, samo tvoja zvezda, do koje ćeš težiti da stigneš. Reći će ti da je to neki cilj, san ili šta već, ništa ih nećeš razumeti. Zato ti kažem, u pitanju je zvezda. Kad je ugledaš, znaćeš da je tvoja – nasmejaće se i ona tebi. Zato je važno da ne zaboraviš osmeh. Zvezde nas po osmesima prepoznaju.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com