Još jedno radno jutro

28. februar 2018.

Lena, opet si kasno ustala, do kada misliš da se otežeš u tom krevetu? Podne je odavno prošlo, a ti još ni tepavice nisi razdvojila. Misliš da će dan čekati, da promiliš tu čupavu kosu kroz ove prašnjave šarene zavese? Devojko, pretvorila si sobu u selo sa južnoameričkih planina. Samo ti fali kaka neke lame, u ćošku pored tog fikusa. Pa ti i ptice imaš ovde! Pogledaj, ispod prozora je gomila perja. Je l’ ti na ovim prozorima čuvaš mrlje od onih novogodišnjih pahulja? Pa neće ti sećanja sačuvati neka mrlja vode, nalepljena prašinom.

’Ajde diži se već jednom, nije on ni u tom krevetu gde ga sanjaš, ni na jastku gde si ga sanjala. I odustani više od tog maštanja. Odrasla si, imaš više godina, nego što je imala baka kada je mene rodila. Pa kada bi se sve žene tako zaluđivale, ko bi čistio, prao, spremao, kuvao, gajio? Mila, ne može se od maštanja živeti. Ne može se ni bez njega živeti. Ali ti si pametna devojka, nađi balans.

dragana.markovic.blacksheep.rs

Ja zaista nemam pojma gde se pokvario onaj tvoj senzor za ujednačenost. Sećaš se da si sve delila na pola, čak i onu omiljenu čokoladu od pet štanglica. Kada si to počela da grabiš, ono što ne možeš da progutaš?

Lena, neću se vraćati ponovo u ovu sobu, neću te ni vikati. Imaš deset sekundi od trenutka kada se zalupe vrata, da siđeš dole. Prženice su se već ohladile, a čaj od nane ti kuvam drugi put. Ja neću zvati na posao da javim da ti nije dobro. A neće ni tata, veruj mi. Eno ga spava na sofi, odmara od doručka valjda.

Autorka: Dragana Marković

Fotografija: weheartit.com