08 okt JEDINSTVENA

Kako si lepa! Čarobna čarobnica! Neverovatno te volim. I šta je to u meni? Zbog čega sam lud za tobom? Uhvatim sebe da, dok te gledam, razmišljam kako bih te zagrlio i nikada te više nikome ne bih dao. Ni da progovoriš sa nekim. Sebično ću da usisam svaku reč… Ne želim ništa što je tvoje da se rasipa unaokolo… Ništa što je tvoje ne može da bude beskorisno. Otvaraš taj lepi kišobran na tufne, koji tako tufnast liči na tvoje šale. Obmotavas šal oko vrata i smešiš se… Sva tako… Slatka u tim gumenim „rain man“ čizmama. Odsutan sam par minuta, jer i dalje želim da sačuvam tvoj lik što duže u mislima. Koračam po kiši sa rukama u đžepovima. Ne smeta mi ništa, sad, kad sam te video. Sve može da me snađe, sve cu podneti sa osmehom i toplinom u srcu. Osećam kao da danas ne mogu niočemu drugome da razmišljam. Kad sam te upoznao, odmah, onako na prvu, nešto u tebi me je zaintrigiralo. Neko tvoje skriveno perce, zagolicalo me je po nosu. I ja sam se osmehnuo. Ti si imala takav pogled, da sam umirao kad sam gledao kako te ljudi povređuju. Uvek sam želeo da te zaštitim, jer si ti jedna strahovito snažna ali nežna žena. Onakva, vajana za moje šake. Svi tvoji strahovi zaključani su u sefu moga sveta. Ja ti ne dozvoljavam da padneš. Ti moraš da imaš snage za oboje. Zato te teram da se postidiš kad si slaba. Ne dam te. Uvek sam voleo sto umeš da mi kažeš stvari kroz tvoje priče. Što umeš da pitaš bez pitanja, opčinjen tvojom inteligencijom. Zaljubljen u tebe jer vrhunski umeš da se „praviš luda“. Volim što slušaš drugačiju muziku i što si zakleti anarhista. Niko ne razume buntovnost tvoje duše, dok vezujes kosu u rep i pućis usne. Kažem – Ista Karleuša. Kažeš – Molimmm? Ma, jebi se! Smejem se. Volim te, znaš. Beskrajno. Volim tvoja ramena i stil. Volim tvoju upornost. Ti umeš da recituješ unatraške..Umeš da plačeš, jer spremaš zahtevnu rolu. Ti glumiš svakoga dana. Ali, ja te poznajem i znam da nisi srećna. Nisi. Video sam da si sinoć gledala “Veliko plavetnilo”. Bila si neobično ćutljiva. Gde si potrošila osmeh? Bio sam tužan, nisi me primećivala. Ti kažeš da u svakome postoji neki tajni svet u koji je potrebno nekada da se zavučeš i osamiš. Sam da prevaziđeš sebe. I onda izlazis jači, spreman za „iz početka“. Znam za tu tvoju filozofiju… Ali, nekako me muči što tu nema mesta za mene. Tvoj humor je savršen i tvoje oči, koje ne mogu dugo da zadrze fokus na jednom predmetu. Tvoja energija nosi..Zato se ne osećam dobro kada si pored mene, a daleko. Kažeš da te gušim i da ti treba odmor od svega, dok oblačiš svoj roze bademantil sa zečijim ušima. Eto. I ko može da te ne voli? Sa zečijim ušima. Ujutru ćes opet da tražiš marmeladu od naranđže i da listaš francuski voug kako bi snimila koje sunčane naočare su ove godine u trendu. Znam te napamet… Ti… Savršenstvo moje… Ja znam da sam dosadan i da si ti neraspoložena za „mrcvarenje“ i znam da si mnogima sasvim obična, ali meni si kao Kineska vaza iz dinastije “Ming” i ne želim da se na tebe zalepi ni čestica prašine. Da! Odurno sam sebičan, dosadan i lud za tobom.

Gledam te dok pišeš i razmišljam kakav sam ja povlašćeni kreten pod ovom kapom nebeskom. Pravim ti špagete za večeru, jer uživam u tebi svakog minuta. Sve ovo što danas mislim i osećam, voleo bih da zatrpam u jednu rupu, ne nekom rajskom ostrvu, da niko ne može nikada da pronađe i da ne pokvari. Ustajem da sipam vino u čase i zatičem te kako cvokoćeš od zime. Tačno, zimogrožljiva si kao i ja… Onomad sam ti obećao da ću te uvek grejati. Smejala si se. Čitavo ovo sećanje posvećeno je tebi. Jer uvek sam mislio da i druge imaju negde skrivenu tvoju čaroliju. Sada, shvatam da životarim, dok lutam po ćoškovima tražeci obrise tvog prelepog stopala. Nadam se da si srećna, jer tvoja energija još uvek pali iskre u mojim očima. Nedostaješ. Tek sad vidim koliko. Ako se setiš nekada, ubodi na obodu šoljice kafe samo jednu želju za mene. Da nađem mir i krenem dalje.

Autorka: Sandra Hristov Tomić

Fotografije: favim.com