07 jan Izvoli, 2015.

Poslednjih dana svi su u neko sumiranje godine uplovili. Šta su naučili, gde su bili, koga upoznali. Jer, kraj je, pa hajde da se prisećamo. Prvog januara će pričati o početku, okretanju novog lista, novom početku. O kretanju u teretanu, o početku dijete, o boljim ocenama, o lepšim osećajima. I onda stanem i mislim se, čekaj, da li si ti to nekim čudom postao pametniji u noći između 31. i prvog ili si još uvek mamuran, pa pričaš svašta?

Kakav novi list? Početak? Kraj?!

Ništa se neće promeniti. Probudićeš se u novoj godini i to što je nova, a ne pređašnja, neće doneti ništa novo. N i š t a. Pomiri se s tim, što pre, inače će ti sopstvena očekivanja pljunuti u facu.  Neće biti nimalo prijatno, veruj mi.

Dakle, neće se ništa promeniti, dok sam ne učiniš nešto. To što godina na kraju ima brojku 5, a ne 4, sa tobom nema nikakve veze. Možda će imati s nekim tvojim sledbenikom koji će pisati tvoju istoriju, pa pribeležiti da je baš te godine .. Videćemo šta.

No, kad smo kod sumiranja.. Stariji smo za godinu, moram da primetim. Da l smo nešto naučili za tu jednu godinu, kako god je zvali? Koje uspomene nosimo u 2015.? Sa kakvim temeljima raspolažemo?

Pa, da vidimo…

Zima me je naučila da naizgled najbolja prijateljstva ne ubije reč, već tišina. Da nije problem uvek u tom Nekom, koji se promenio, već u tebi, koji nisi uspeo da vidiš koga imaš pored sebe. Idealizovao si. Ukalupio, po svojoj meri. Ti si se promenio. I to je strava.

 Nema teških reči, nema blaćenja. Okreneš se i odeš.

Proleće me je probudilo. Šapnulo da spustim gard, da sam nekom potrebna. Da je mnogo lepo kad pogledaš dalje od svog nosa i shvatiš da to što ti ustaneš između osam i devet, jer to ti prija, i to što ti jedeš đevrek iz pekarice u komšiluku, negde oko deset, jer tada voliš, i to što kupiš onu tufnastu haljinicu, kad skupiš novce, i to što i da ne skupiš, mama samo namigne i ubrzo bude tvoja – nekome je naučna fantastika. Proleće me je naučilo da razumem bolje nego pre. Da treba mariti za tog Nekog. Da to ne radimo Njemu, već sebi. Da je sasvim u redu, nekad se ne probuditi u to doba, jer si grlio nekog cele noći. Da je sasvim u redu taj isti đevrek podeliti. Da je sasvim u redu sakupljeni za haljinicu novac nekad utrošiti na Nekog ko nema ništa.

S prolećem sam otkrila da je onaj povremeni hejt u meni šarena laža. Volim ljude. Neizmerno.

Leto mi je donelo u život mnogo novih ljudi, bez kojih danas ne mogu da zamislim dan. Postala sam deo jednog sjajnog tima, sa kojim i danas izmamljujem osmehe onima koji imaju snove mnogo manje od naših. Upoznala sam ljude sa kojima delim iste snove i koji sada ovo čitaju i pronalaze se. Ćao, stado! Upoznala sam jednog petarpankovića, koji mi svaki dan čini posebnim. Saznala sam da te istina učini drugim čovekom. Možda ne boljim, ali drugačijim, sigurno. S tim u vezi, upoznala sam jednu novu Nevenu, koja mi se mnogo više sviđa od pređašnje. Saznala sam da sam mu ne drugarica, već Veliki i najiskreniji Prijatelj. Saznala sam da želi knjigu priča „s moje planete“. Uverila sam se u to da ne treba prijateljsku mešati sa onom drugom ljubavlju. Da je prokleto idiotski, al prirodno što ti više ne znači nečiji rad, ako ti taj neko ne znači. Ne da ne ceniš – nije ti bitno. Da umem da napravim reforma tortu i da strava izgleda, ne samo da je ukusna. Pod konac, što kaže Vesna. Ćao, mami!

Leto me je naučilo da svakom pružim šansu, da mi se svidi. U svakom čuči nešto lepo, s i g u r n o.

Jesen, kao moje omiljeno godišnje doba, naučila me je da ne plačem. Da je u redu biti devojčica, al da ima momenata kada valja stisnuti zube, biti jak, zbog onih do kojih ti je stalo. Pošto ti je stalo, opet stižemo do zaključka da time sebi doprinosiš. Saznala sam da mogu i da se ne smejem i da je to u redu. Saznala sam da ima momenata kada treba priznati da nisi dobro. Da treba pružiti nekom priliku da ti se nađe. Ne možeš sve sam, n e  m o ž e š. Uverila sam se da računovodstvo i dalje ne volim i ne vidim mu smisao. Valjda smisao vidimo samo kada nam je stalo, šta li. Da nisu svačije napisane reči iskrene. Da ne idealizujem autore, jer će mi stvarnost možda lupiti šamar. Da je strah za budale.

Jesenja poruka: „Okej je da nisi okej“, ali teraj dalje.

Zima. Piljim sa prozora u prvi sneg i mislim se koliko je to strašno kad ti se nešto loše desi pre tog prvog snega, pa ti onda čitavog života gorak ukus u ustima, kad pada taj prvi sneg. I psujeg ga i nervira te, a on ne mari što je tebi loše i što te asocira na loše. Ostane tebi gorak ukus u ustima celog života pred taj prvi sneg i ne osetiš da on sa sobom ponese i ukrašene ulice, ponekog sneška, sanke, kliska, anđele u snegu.. Da on donese i KokaKoline plišane igračke koje dobiješ u zamenu za zatvarače, koje ti neko pokloni, jer ti jelte ne piješ KokaKolu. I dobiješ nekog medveda, što nazovete ga Milivoje, a ono žensko – Juca! I briga vas za medveđu krizu identiteta, vaše je da piljite u svetiljke, grlite se i jedete Žvazbuku. Da! Zima me je uverila da u Paraćinki rade neki savesni ljudi, koji znaju da detinjstvo nije detinjstvo ako nemaš Žvazbuku. Živeli!

U jednom filmu, junakinja kaže kako je naš problem kod sumiranja, što se sećamo samo lepih  stvari i zato nam osoba, u našem slučaju godina, fali. Nije da nema istine u tome. Međutim, pesimista bi pisao o lošem. Optimista o lepom. Ja pišem o lepom, jer ne umem drugačije. Al imam i pun prtljag misli o lošem, ne brinite. No, ono nije vredno pomena. Tu je da te podseti da staneš i porazmisliš, ali ne bih ja mnogo reči trošila na to. O lepom se malo priča, sve mislimo, podrazumeva se. Ništa se ne podrazumeva, n i š t a. Mislite o tome, kad se prisećate.

I dobro i loše, što nosimo u 2015, neće se promeniti, jer je 2015. Promeniće se, ako ga promeniš.

Puno sam naučila. Temelji – zadovoljavajući.

Izvoli, 2015, uđi. Obriši cipele prvo, čistila sam!

Hristina Petrović

Izvor fotografija: pinterest.com