13 nov Izgubljeni ključ tajne ladice

Haos: Glava pretrpana svakodnevnim informacijama poželela je malo mira. Javi mi se glas razuma: „Ako čovek ne nalazi svoj mir u sebi, uzalud će ga tražiti drugde” Nehru, a to je u stvari citat koji sam prepisala iz sestrinog spomenara  kad sam bila mlada i luda (seko, to je onaj sa sličicom Garfilda, izvini što sam ga krišom uzimala i čitala).

Ćišćenje: Hajde da počnem, shvatam da se mora krenuti u generalno raspremanje, a odakle drugo nego od ormara. Po feng šuiju valjalo bi baciti stare stvari, rešiti se viška, krša i loma, a kako ja to sve da uradim kad sam horder! Priznajem, jesam. S obzirom na to da živimo u jako malom prostoru, bilo koja ladica je moguće stanište za kutije u kojima su:  karte sa koncerata (kako da bacim kartu sa koncerta?), autobuske karte, kamenčiće, suvo cveće, nakit, čestitke, trzalice,  novčiće, isečke iz novina, papire sa samo meni razumljivim rečenicama. Hajde, složim nešto tu i tamo, ali u pokušaju da bacim trećinu garderobe nisam uspela. Samo  sam je premestila. Ovu haljinu sam nosila kada smo se prvi put videli. Smejao si se onim vunenim čarapama kako ih obujem u martinke, onu suknju mi je sašila mama, ovo sam uzela sestrama i tako redom.

Izgubljeno nađeno: Dok sam dovela u red sve to što mi beži po kući, došlo je vreme na desktop računara. Fodleri vise u vazduhu čudnih imena i namena. Slike, nove slike, slike sa aparata, sa telefona, strava me hvata. Vidim „Crna ovca“ folder. U njemu  novi dokument sa ispisanim prvim rečenicama: „Tako sam se radovala što ću kupiti one sandale za posao (žene znaju podele i potpodele ženskih cipela), ali sam iznenenada, hinjski i nepošteno dobila otkaz. Gde sad da nosim te sandale? I da li da nađem račun da ih vratim kako bih bar zadržala novac? Depresija zbog otkaza se manifestuje u maničnom rasprema…“ I nije zavšeno. Misao da ne mogu da „mislim i pišem“ o svežoj povredi  tada je prekinula sve. Vreme, potrebno je malo vremena.

Botanička bašta (ali ne i pepeo), neke biljke koje sam viđala samo u maminim najluđim saksijama, moja omiljena kafa,  efekat kišne šume, „Japanski vrt“, šetnja kroz zelenilo sa dragim i nasmejanim ljudima. Potraga za knjgama i divan oktobarski, beogradski dan, izbrisali su staro i napunili  novim utiscima ovu moju asimetričnu glavu i aritmično srce. Potraga za Petrom Panom u moru knjiga. „Imate li Petra Pana?“ „Knjigu?“  „Da.“ „Za čitanje?“ „Ne, ne za čitanje, nego ću da je stavim pod sto da se ne ljulja!“ „Mislim, slikovnicu ili pravi roman?“  „Roman.“ „Je li vi da čitate ili dete?“ „Ja da čitam detetu.“ „Imamo ovo.“  Posuti čarobnim prahom, poleteli smo kući. U toplotu zagrljaja i pogleda.

Dani besa su se stišali i potreba za suncem i šarenim listovima pobedila je. Našla sam ključ koji otvara sve fijoke i zatvara one crne, duboke, iz kojih iskaču bauci, kučibabe i drekavci. Našla sam tajnu fijoku i iz nje su izronile slike na kojima smo nasmejani. Obrisala sam stari dokument, stavila vodu da provri, pogledala sliku iza računara i namignula ženi koja nosi crvenu haljinu sa belim tufnama.  Vratila sam se sa toplom i ukusnom kafom, i drukčijim naslovom. Do you want to save changes?  Yes.

Autorka: Sara d Ključ

Fotografija: favim.com