06 apr Intervju: Vanja Bulić

„NIKO NE MOŽE DA SMISLI PRIČU KAO ŠTO TO URADI ŽIVOT“

Novinar poznat najviše kao autor emisije „Biseri“, ali i reporter, kolumnista, pisac i scenarista, dao je intervju za „Black sheep“
Slađana Bušić

O počecima svoje karijere, sličnostima između novinarstva i medicine, radu u „Dugi“ i „Biserima“, nagradama, ali i pričama da od tezgi zarađuje više nego Kalenić pijaca razgovaramo sa Vanjom Bulićem, jednim od retkih novinara koji je je radio i u štampanim i u elektronskim medijima.

Mnogi novinari na početku karijere imaju dilemu u vezi sa tim šta prvo pitati sagovornika. Kako ste Vi rešavali takvu nedoumicu?

– Kad si mlad novinar, dilema je samo u tome da li će ti neko poznat dozvoliti da razgovaraš sa njim. A posle prvog pitanja, koje i ne mora da uđe u napisan intervju, sve ide lakše. Dilema iz prve rečenice pripada bolestima ranog novinarstva, jer svaka javna ličnost, bez obzira na to koliko je poznata, priželjkuje intervju, pa su početna natezanja i dogovaranja o terminima za razgovor samo demonstracija sile. Neophodno je biti uporan i često drzak, a pali i ono – me morate, imam ja zamenu.

Upisali ste se na studije medicine, a želeli ste da studirate arhitekturu. Ako bismo medicinu definisali kao ukazivanje pomoći drugima, a arhitekturu kao umetnost gradnje, čemu bi novinarstvo bilo sličnije i zašto?

– Novinarstvo je sličnije medicini, jer može da izleči od raznoraznih bubica nastalih uglavnom zbog neznanja i nedovoljne informisanosti. Živimo u takvoj zemlji. A bilo bi dobro da je sličnije arhitekturi i da novinar i čitalac zajedno grade bolji život u kojem bi se i jedni i drugi bolje osećali. Uz ovu konstataciju ide jedno – ali, a odnosi se na činjenicu da je kod nas preovladalo tabloidno novinarstvo čiji je osnovni poriv da razgrađuje, a ne da gradi. Prvo bi njih trebalo izlečiti, a prema zakonu nemaš pravo nekoga da lečiš ako on to ne želi.

Kao učenik srednje škole tajno ste pohađali literarnu sekciju. Zbog čega?

– Odlazio sam na literarnu sekciju, a to nisam govorio drugarima iz rok sastava i onima sa kojima sam išao na odbojkašku i fudbalsku sekciju. Činilo mi se da će me progalisti seka-persom, jer su na literarnu sekciju uglavnom išle devojčice. Tamo smo čitali pesme, kratke priče. Zamisli kako dolazim na odbojkašku sekciju, a oni pitaju: „Gde si, pesniče?“. Bilo je to vreme odrastanja i sazrevanja.

U mladosti ste pisali poeziju. Vaš prvi objavljeni rad nije bio članak, već pesma. U kakvom sećanju Vam je ostao taj period bavljenja novinarstvom?

– U drugom razredu gimnazije sam objavio nekoliko pesama u listu „Četvrti jul“ i „Studentu“ na stranama za mlade bez indeksa. Bile su to ljubavne pesme pisane u akrostihu. Ali moja novinarska karijera je počela u listu „Novi Beograd“, u kojem sam naučio sve o novinarstvu, jer sam imao i po tridesetak naslova u jednom broju. U vojsci sam bio vojnik-novinar, što je bilo novo, doduše neobično iskustvo sa saznanjem da postoji dirigovano novinarstvo. Kao novinar sam stasao u „Omladinskim novinama“. Dva meseca sam bio pripravnik, a posle toga zamenik glavnog urednika. Bila je to divna generacija novinara, koja se razmilela po beogradskim redakcijama. Rad u „Dugi“ je najlepši i najplodniji deo moje novinarske karijere. Devedesete godine su učinile da se u vreme neslobode, kao novinar „Duge“, osećam kao slobodan čovek. Kasnije shvatiš da je i ta sloboda bila dozirana od strane vlasti, jer je trebalo pokazati kako postoji novina sa drugačijim mišljenjem.

Emisija „Biseri“ je obeležila Vašu karijeru. U njoj ste ugostili ljude najrazličitijih profila: ljude koji su prošli golgotu „Golog otoka“, zatvorenike, počinioce ratnih zločina, narkomane, pa čak i prostitutku. Otkuda ideja za takvim ličnostima, gde ste ih pronalazilili?

– Snimio sam oko 950 emisija „Biseri“ za devetnaest godina. U mojim emisijama su prvi put progovorili narkomani, sektaši, prostitutke, a gost je bio i čovek koji je pravo iz zatvora, posle odležane kazne za dvostruko ubistvo, došao u „Bisere“. Ideja je bila da se pokaže parče crnila koje svako od nas ima u sebi i da se iz priče izvuče pouka. Emisije su postale male ispovedaonice u kojima sam bio dobar slušalac, a ne islednik. Zato su bile natopljene emocijama i međusobnim poverenjem.

Kada ste pozivali goste u emisije, koliko ste nameravali da priče koje će vam oni ispričati postanu inspiracija za četiri Vaša romana?

– Moji najbolji gosti su uvek bile žene. Pošto je reč o ljudima sa margine života, žena je već pojavljivanjem u emisiji obeležena. Kod nas se ne tretira na isti način žena narkoman i muškarac narkoman. Njega će sutradan gledati kao mangupa, a nju kao društveno zlo. Kada se pojavi žena prostitutka i ispriča razloge zbog kojih se bavi tim poslom, niko ne razmišlja o razlozima. Ona je kurva koju bi trebalo kamenovati. U pričama iz „Bisera“ i danas nalazim inspiraciju za pojedine delove novih knjiga, a objavio sam i knjigu „Sto bisera“ sa sto najlepših priča iz serijala.

Ako biste se vratili na male ekrane, kako bi „Biseri“ izgledali?

– Postoje emisije u kojima ništa ne bi trebalo menjati osim gostiju. Svaka emisija, uprkos istoj scenografiji i istom voditelju, izgleda drugačije, jer niko ne može da smisli priču kao što to uradi život. Najinventivniji scenarista je nemoćan pred događajima iz života ispričanim u „Biserima“.

Nedavno ste izjavili i da će najgledanija i najzanimljivija emisija biti ona sa potpuno nepoznatom osobom, ukoliko novinar ume da razgovara. Zbog čega novinari sve više teže da razgovaraju sa poznatima?

– Zato što je to zicer, dobitak pre početka emitovanja. Ali, nažalost, isti ljudi koji samo menjaju televizije, govore iste stvari, a i novinari uglavnom postavljaju ista pitanja. Poznate ličnosti, posebno političari, tačno znaju zašto su došli u emisiju i kakve poruke žele da upute. Nepoznat čovek nema razloga da kalkuliše, pa na kraju ispada da je on glas naroda, iako političari uporno pokušavaju da to postanu.

Sa jednog putovanja donosili ste po tri, četiri, pa i pet reportaža, i to za više medijskih kuća, na osnovu čega ste stekli reputaciju „da od tezge zarađujete više nego Kalenić pijaca“. Kako ste reagovali na takve komentare?

– Reč je o otporu lenjih, koji postoji u svakoj profesiji, a u svemu ima i malo ljubomore, posebno kad iskoračiš prema nekom drugom mediju. Da bi postao tezgaroš, treba da ispuniš samo dva uslova: da nešto uradiš dobro i da to doneseš na vreme. U svetu se to zove profesionalac. A i profesionalci imaju tezge na pijacama. Zar dobar poljoprivrednik nije ujedno i dobar profesionalac?

Dobitnik ste „Zlatnog beočuga“ za izuzetan doprinos kulturi grada Beograda. Koliko nagrada znači novinaru?

– Živim u Beogradu od 1952. godine i sebe smatram Beograđaninom. Beograd je glavni junak svih mojih knjiga i scenarija. Kad kažem Beograd, mislim na duh grada. Neko je to prepoznao i dodelio mi nagradu. Ta nagrada je nešto najlepše što imam u kolekciji mojih sportskih pehara i pehara osvojenih u preferansu.

Da ste sada maturant koji bi trebalo da se upiše na fakultet i da odluči kojim zanimanjem će se baviti, šta biste Vi rekli?

– Upisao bih se na dramaturgiju. Ali sve to bi bilo uzalud ako se čovek sam ne školuje, svakodnevno proširuje znanje. Moć je u knjigama, u zgusnutom kolektivnom pamćenju.

Živimo u ružičastom svetu gde se „Farma“ gleda umesto „Jutarnjeg programa“, a „Veliki brat“ umesto „Dnevnika“ u pola osam. Jedni kažu da su ljudi upropastili medije, dok drugi tvrde da mediji upropašćuju njih. Postoji li granica? Šta je najveći problem današnjeg novinarstva? I, ima li rešenja?

– Kakvo društvo – takvo novinarstvo. Iako je „Farma“ licencno izdanje, predstavlja preslikanu našu skupštinu. Greška je misliti da novinarstvo može da promeni društvo. Može malo da pogura neke procese, ali je ključ promena u rukama onih što ne žele da učestvuju u politici. Među pedeset odsto onih što ne izlaze na izbore nalaze se najumniji ljudi. Njihovo neučestvovanje je takođe politički stav, mada veoma destruktivan, jer svojim nečinjenjem omogućavaju mediokritetima da vladaju.

Poručite nešto Vašim budućim kolegama i koleginicama.

– Poruke daju mudri starci, a ja se još tako ne osećam i još uvek gutam poruke drugih. U jedno sam siguran: najvažnije je ostati svoj i razvijati individualnost. Sve ostalo je kalup, pa svi liče kao da su izašli iz ordinacije istog plastičnog hirirga.

Glose:
– Moć je u knjigama, u zgusnutom kolektivnom pamćenju.
– Greška je misliti da novinarstvo može da promeni društvo. Može malo da pogura neke procese, ali je ključ promena u rukama onih što ne žele da učestvuju u politici.

Razgovarala: Slađana Bušić

Fotografije: sanioptik.rs, politika.rs