03 dec Intervju: „Temple of the Smoke“

„Temple of the Smoke” – da li je to dim koji nešto skriva, ili dim koji opija?

Super je kada svako može da ima svoje tumačenje, meni lično to ime više ne izaziva nikakve asocijacije, već skoro četiri godine ga svakodnevno gledam napisanog, postalo mi je kao neka opšta imenica. Ime je nastalo dosta pre nego što je bend počeo ozbiljno da radi, i tako je i ostalo.

Očigledno je postojanje koncepta kod „Templa”. Sećam se, kada sam prvi put bio na vašem nastupu, koliko mi je jak utisak ostavio spoj muzike i isečaka iz starih psihodeličnih SF filmova, koji su se emitovali na video-bimu. Tu su i određeni vokalni semplovi u pesmama („South of Heaven“, „Into the Storm“) koji upotpunjuju značenje. Na drugom albumu („The Lost  Art of Twilight“) postoji podela na „alfa“ i „omega“ stranu. Iz čega sve „Temple of the Smoke” crpi inspiraciju? Na koji način nastaje, da je tako nazovem, vaša filozofija? Koje ideje nosi?

Iskreno, ne postoji „naša“ filozofija. Koncept je uvek prisutan na albumima i uglavnom se on gradi uporedo sa nastajanjem pesama. Mislim da vremenom postajemo bolji u tome, prvi album nije imao neku zaokruženu priču u muzičkom smislu, dok mislim da je drugi dosta ozbiljniji u tom pogledu. Naša muzika je uglavnom instrumentalna, pa je onda teško preneti određene ideje, više sklapamo koncept na osnovu nekih motiva iz pop kulture, književnosti, umetnosti, fantastike i raznih „pen&paper rpg” igara. Obično Dušan i ja stvaramo takve spojeve, jer nas oduvek interesuju te stvari, Dušana pogotovo. On je napisao jedini tekst koji imamo, za pesmu „Temple of the Smoke”, koji do kraja definiše koncept na drugom albumu. Tekst možete pročitati na zadnjoj strani omota ploče.

Vaša komunikacija sa publikom je instrumentalna, može se reći i multimedijalna. Stiven Vilson („Porcupine Tree”) je isticao u nekim intervjuima kako mu je najteže da da imena instrumentalima. Naslov uvodnog instrumentala „Illudium Q-36 Explosive Space Modulator“ me je nasmejao kada sam ga prvi put pročitao, jer sam se setio Duška Dugouška i Marvina Marsovca sa njegovim „eksplozivnim svemirskim modulatorom“. Koliko je teško dati imena pesmama koje nemaju reči, a da najbolje dočaraju njihovo značenje? Kako se vi snalazite u tome?

Slažem se, verujem da je pogotovo teško ljudima koji su navikli da stvaraju muziku uz koju idu i neke reči, pa iz toga crpe inspiraciju za naziv. Zbog toga mi tražimo inspiraciju u svim drugim stvarima iz svog života, spominjao sam ih malopre. Naravno da i muzika sama po sebi može da izazove viziju ili osećanje, ali je to individualno i na tome ne može da se gradi neki koncept. Moglo bi sve da se zasniva i na sinesteziji, ali bi bilo glupo da su sva imena neke mešavine boja, bilo bi dosadno.

Vaša snaga najviše leži u nastupima. Prvi put sam vas čuo uživo, pa potom u kućnoj atmosferi. Na prvi pogled može delovati da konstantno improvizijute, „džemujete”, ali vi ipak znate šta radite. Nema vokala, pa samim tim nema strofa, bridževa, refrena, ali sve vreme pouzdano vodite publiku kroz jedno nesvakidašnje „putovanje“. Kako nastaje takva „nestandardna“ muzika?

Dosta prijatelja i poznanika mi je reklo istu stvar, da smo im najbolji uživo, a ja nekako nemam taj utisak. Za mene su komponovanje, rad u studiju i snimanja najomiljeniji deo priče. Pogotovo sam ponosan na to kako smo sve to napravili na drugom albumu. Sve pesme su u početku nastajale neprekidnim improvizacijama, koje smo snimali, pa od toga sklapali precizne aranžmane, a vremenom smo počeli da sve više komponujemo teme, u nekom naivnom smislu, naravno, jer niko od nas nije školovan muzičar. Trenutno sam potpuno fokusiran na treći album i prvi put ne idemo u studio, nemamo probe, ne sviramo koncerte… Umesto toga, svakog dana radim na pesmama kod kuće. Nalazimo se dva-tri puta nedeljno i zajedno analiziramo i slušamo sve to. Odličan je osećaj prvi put raditi tako i zabavno je, što je i smisao rada našeg benda – da nama bude zanimljivo i dobro.

Posebno oduševljenje kod publike izaziva vaša specifičnost da „šetate“ kroz brojne muzičke žanrove, koji na prvi pogled deluju teško spojivi (krautrok, dab, metal, dron, elektronik, ambijentalna muzika, spejs-rok), ali se na kraju može dati najpreciznija odrednica da, u stvari, svirate psihodeličnu muziku. Da li je muzika „Templa” spoj svih muzičkih žanrova koje njegovi članovi slušaju? I da li postoje granice u tom eksperimentisanju?

Ništa od toga nije eksperimentisanje, sve je to već neko svirao, na ovaj ili na onaj način. Prvi album je potpuno u tom maniru koji si opisao, drugi je već dosta „normalniji”, a treći će biti potpuno muzički sveden, bez velikih žanrovskih oscilacija. Možda će za neke to biti iznenađenje, ili razočaranje, ali ja to vidim kao veoma logičan sled stvari.

Prvi album („…Against Human Race“) ste izdali za ruski „RAIG”, a drugi („The Lost  Art of Twilight“) za „Cosmic Eye”, koji je specijalizovan za psihodeličnu muziku. Ako ne grešim, bolju prihvaćenost imate van granica naše zemlje. Zbog čega je to tako? Zašto ovde publika i organizatori nemaju dovoljno „sluha“ za ovakvu vrstu muzike, jer kvalitet očigledno ne nedostaje? Kakve su razlike u odnosu na „ostali svet“?

Ne brinemo se puno oko toga, rok je umro, tu nema više para i možda je tako i bolje, zbog toga se ne treba previše opterećivati time. Mislim da je to što si rekao potpuno normalno, ipak mi živimo u Srbiji u kojoj 90% ljudi nema muzički ukus, ne sluša muziku koja se ne pušta na TV-u ili na žurkama i, generalno, kada pomislim da je 2013. godina, nije uopšte pogrešno reći da smo zemlja totalnog mediokriteta što se tiče muzike. Ima ljudi koji rade pravu stvar, ali njih je tako malo u odnosu na ove druge da se ne čuje ništa od onoga što govore. Čak i klinci koji su u nekom „kul fazonu” slušaju samo ono što im je pristupačno. U Zapadnoj Evropi, UK i SAD je mnogo drugačije zato što je mnogo veći broj ljudi zaintresovan za to i učestvuje u potpunosti u tome. Mnogo je više dobrih izdavača, festivala, bendova, buking agencija, PR-ova koji rade sa takvim izvođačima itd. Ono što je ovde andergraund tamo je skoro mejnstrim. Ništa od toga ovde ne postoji i to je normalno i neće se promeniti nikada. Vlasnici klubova, menadžeri i ostali učesnici te nezavisne muzičke „privrede“ kod nas, i mali i oni veliki, uglavnom su zaglavljeni u nekim davno prošlim vremenima i rade po prevaziđenim modelima.

„The Lost Art of Twilight“ ste izdali na vinilu. S obzirom da vašu muziku možemo povezati sa „psihodeličnim“ 60-im i 70-im, sve dobija posebnu draž i značenje. Sam album ima koncept „vinilnih albuma“. Da li se vinil stvarno vraća i koliko je isplativ u vremenu brze razmene podataka?

Vinil se definitivno vratio i to pre nekoliko godina. Verovatno niko nije mogao da predvidi da će internet vratiti ploče, ali to se desilo. Od kada nam je sve dostupno na internetu i od kada radio u kolima prima USB stik, CD je izgubio svaki smisao jer preko interneta slušamo sve to u istom kvalitetu. Ploča ima mnogo veću kolekcionarsku vrednost, drugačiji zvuk i generalno je mnogo „gotivnija” stvar od diska. Cena ploče je možda nekoliko evra veća, ali svako ko želi da danas ima neki album u fizičkom obliku, najčešće će kupiti ploču, a većina onih što su kupovali diskove odavno je prešla na MP3.

Kada uporedim vaša dva albuma, čini mi se da je drugi „svetliji“ po zvuku, čak i ujednačeniji. Kakve vi razlike možete da istaknete? Kojim smerovima može „krenuti“ naredni album „Temple of the Smoke”-a?

Mislim da je drugi album u svakom smislu bolji od prvog i drago mi je zbog toga, jer valjda idemo u dobrom smeru. Učim na sopstvenim greškama, pa vremenom sve postaje bolje, i aranžmani i produkcija i zvuk. Album na kome sada radimo će biti dosta drugačiji od oba prethodna albuma, mnogo više će se oslanjati na ritam sekciju, što je zanimljivo jer pre ovoga nikada nismo imali ritam u korenu svega, nego smo uglavnom sve zasnivali na melodiji.

Kako sada stvari stoje, biće i dosta elektronike, koju mi radimo samo sa hardverom. Ne koristimo kompjutere, već samo sintisajzere, orgulje i ritam mašine.

Na našoj muzičkoj sceni ne postoji pandan „Templu”, sem što se može primetiti izvesna „hemija“ sa bendom „Consecration”, sa kojim ste ostvarili mali muzički projekat „Consecration in the Temple of the Smoke”. Koji su vam bendovi bliski po zvuku, a koji su izvršili uticaj na vaše stvaranje ovakve muzike?

Da, „Consi” su nam dobri drugari i studijske komšije. Iako se muzički prilično razlikujemo, oni su, po mom mišljenju, možda i najbolji bend koji svira uživo u našoj zemlji i uvek volim da sviram sa njima. Ne znam koji su nam bendovi bliski po zvuku… Sviđa mi se zvuk koji imaju „Ti”, Ilija definitivno zna šta radi, volim kada to čujem kod nekog domaćeg benda. „Vvhile” imaju super zvuk, a „Kriške”, „Chresus Jist” i „Repetitor” izbacuju ogromne količine buke i energije, sve mi je to super. Ima u Beogradu dobrih bendova trenutno, nadam se da će to potrajati.

Nekada su psihodelični bendovi poput „Pink Floyd”-a radili muziku za filmove. Da li bi vas zanimalo da radite saundtrekove? Jeste li ikada razmišljali o tome?

Naravno da bi nas zanimalo, radili smo ih za neke kratke filmove, kao i za jednu video-igru, a postoji mogućnost da se tako nešto desi i za jedan dugometražni film, videćemo šta će biti od toga. Mislim da je taj koncept, da neki bend radi album kao saundtrek za film, iz nekog razloga propao, a meni je to fenomenalna stvar. Mnogo mi je draže da čujem tako nešto nego neke generičke digitalne gudače i klavire koji kao da su isti u svakom filmu. Bendovi „Pink Floyd”, „Tangerine Dream” i italijanski „Goblin” su napravili neverovatne stvari sa svojim saundtrek albumima, koji su bili često i bolji od njihovih regularnih izdanja.

Šta u skorije vreme možemo očekivati od vas?

U skorije vreme… ne puno toga. Radimo novi album tokov ove zime, pa ga snimamo i ponovo krećemo sa koncertima od proleća sledeće godine. Trebalo je da se desi spot za jednu pesmu sa drugog albuma, ali je reditelj, koji nas je sam kontaktirao, sa velikim entuzijazmom da radi, na kraju odustao jer mu je ipak bilo zanimljivije da snima devojčice kako plaču u jednom spotu. Kapiram ga, uvek je bolje sa ženama nego sa bradatim tipovima.

Za kraj, u duhu našeg časopisa, iako bih i sam mogao da navedem više razloga, pitanje: „Zašto je Temple of the Smoke crna ovca?” I da li se oseća tako?

Nije loše biti crna ovca, bolje to nego još jedna od milijardu belih.

 Marko Nikitović

Fotograf: Nevena Obradović

Dizajner logoa benda: Stefan Unković

Dizajnerka omota albuma: Ivana Bugarinović