30 apr Intervju Milutin Petrović

Milutin Petrović uspeo je da zadrži svoju slobodu  i istovremeno svom talentu da priliku da progovori i na filmu, i u muzici i u knjizi. U ostvarenju  „Zemlja istine, ljubavi i slobode“  prikazao nam je Srbiju pod bombama, u „52 idealna filmska vikenda“  poklonio nam je svoje omiljene filmove, sa grupom Eldorado započeo je veliku muzičku avanturu, a u ovom intervjuu  otkrio nam je ponešto o svakom polju kroz koje je prošetao.

Od Vašeg filma „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ prošlo je 14 godina, a čini se da smo još u vrtlogu laži, ideologija i nasilja, čiji ste uticaj u filmu prikazali. Kako Vi vidite Srbiju u kojoj danas živimo?

Zemlja je reč koja znači i državu u kojoj glasaš, ali i blato u koje nas sahranjuju, grudu u kojoj raste žito, takođe i planetu Zemlju, mali mehur života u ogromnom praznom prostoru. Taj naslov se zasniva na pitalici iz naše narodne književnosti. Tačni odgovori su da je najoštrija istina, najjača ljubav, a najlepša sloboda. Sad mi pada na pamet da bi moglo sa se kaže  da je laž najtuplja, mržnja najslabija, a nesloboda najružnija. I da, naša zemlja je sve tuplja, slabija i ružnija… a baba se češlja…

Šta najviše nedostaje umetnosti na našim prostorima? Da li je to novac, ili ipak ima i drugih faktora na koje bismo mogli i bez njega da utičemo?

Hm… Umetnine su uvek ogledalo, otisak sveta u kome su napravljene. Reflektuju sliku savremenika onakvih kakvi su zaista. Ovi ljudi što su sada tu gledaju u te svoje umetnine, one su takve kave su, a njima se baš sviđa to što vide. Nema im pomoći… Ni pare, ni trampa, ni robna razmena…

Koliko je danas teško snimiti film i šta je sve potrebno žrtvovati da bi jedna priča doživela filmsko platno?

Danas ne treba filmsko platno, na YouTubu može da se doživi priča. Film može da se snimi mobilnim, izmontira na laptopu. Tako da danas nije teško snimiti film, ali je sve teže platiti račun za struju, kupiti kaput, odvesti dete na more…

U jednom intervju ste izjavili da uvek kažete ono što mislite. Da li Vam je to do sada pravilo probleme kada je u pitanju Vaša karijera?

Govoriti istinu pravi neprijatelje, ali i prijatelje. Ne znam, svako radi ono što mora… Teško je biti slobodan, ali mnogo lepo.

Knjigu „52 idealna filmska vikenda“ posvetili ste istoriji filmske umetnosti. Da treba da odaberete pet naslova koje bi trebalo da postanu obavezna filmska lektira, preporučili biste…

U knjizi preporučujem filmove koje lično volim, a ne one koji se stavljaju na liste sa  odgovornošću kvalifikovanog istoričara umetnosti ili filmskih kritičara.  Mojih pet najomiljenijih filmova su „Konan Varvarin“ Džona MIlijusa, „Samson i Dalila“ Sesila Bi De Mila, „Doktor Živago“ Dejvida Lina, „Pismo nepoznate žene“ Maksa Ofilsa i „Priča o Badi Holiju“ Stiva Raša.

Šta mislite o novim generacijama filmskih stvaralaca? Imaju li dovoljno snage da se izbore sa svim izazovima koje im ovo vreme donosi i stvore dela koja će ostati upamćena?

Naravno. Biće kao sa slikarstvom od posle XVIII veka, mnogo više slikara, samim tim puno slika mnogo manje vrednih od onih iz vremena renesanse, ali mnogo velikog radovanja, nalaženje novih fora i fazona… I uvek će biti remek-dela.

Oduvek ste bili vezani i za muziku. Nakon što ste četiri godine nastupali kao solo izvođač pod imenom Mylutin, zajedno sa Zdenkom Kolarom, Dudom Bezuhom i Dušanom Ristićem Ristom, osnovali ste bend „Eldorado“. Ime grupe povezujete sa filmom u kome se iskusni revolveraši ujedinjuju da odrade posao. Da li ste ovom projektu pristupili sa tom idejom, tj. da mladima date primer kako treba živeti i stvarati muziku?

Taman posla. Prvo radiš ono što moraš, ako imaš sreće, to nije ono što te teraju da radiš, nego ono što voliš. Muzika je taj slučaj, to je ono što mnogo volim. Treba se truditi da ne budeš baš loš primer drugima, dovoljno je bar da potpuno ne zasereš…

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=cLltHSuXirQ[/tube]

Rekli ste da bi bend zapravo mogao da predstavlja stari Beograd. Koji su simboli starog Beograda koje sa sobom nosite?

Verujem da ima nešto što spaja sve Beograđane kroz sva vremena i kada su tu živeli Kelti i Rimljani i Bugari i Turci i mi… Biti Beograđanin znači biti pun života ali nikada prostak, i biti veoma kul, ali nikada oportunista i mlohavac. Ok, naiđu teška vremena za svaki grad, pa tako i za moj, ali sve će da se vrati na staro, samo ne za mog života…

Jedan od naslova na albumu je i „Fuksa muzika“, pesma koja govori o muzičarima koji sviraju iz pogrešnih razloga. Možemo li uspeti, a da ne prodamo dušu Đavolu, u ovom slučaju simbolu svega komercijalnog i oportunističkog?

Pa nisam mislio na komercijalizaciju, nije uopšte loše da tvoje umetnine budu upotrebljive veoma velikom broju ljudi. Tu sam mislio više na devalvaciju izražajnih sredstava. Dženis Džoplin dozvoli da se čuje bol u glasu kada kaže da će se udaviti u sopstvenim suzama, a onda danas slušaš orgazmičke uzdahe u svakoj reklami za keš kredite. To smanjuje vrednost uzdaha i onda si na korak od toga da jezik kojim govoriš postane bezvredan. Zatim nestane. Sve više, ujedno znači i sve manje vredno. Sa kurvama možeš sve da radiš, ali nema ljubljenja.

Pritisnuti imperativom „kupuj i troši“ izgleda da sve manje vremena posvećujemo skupljanju nematerijalnog bogatsva iz knjiga, filmova, muzike, umetnosti uopšte. Kako da u modernom svetu izbegnemo duhovno siromaštvo?

Ma šta vam je deco? Pa vi živite u savršenom vremenu. Uopše ne mogu da vam objasnim koliko uživam u postojanju interneta, digitalnih medija i svega što ide uz to. Kao vrsta nismo još sasvim našli socijalne modele u tom novom okruženju, mehanizme šta raditi u kojoj situaciji. Ali to je stvar tehnike, a sva ta bogatstva za koja se brinete su sada dostupnija nego ikada. Uživajte. A ako ne verujete čika Petroviću, evo šta vam kaže tetka Smit:

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=1Ak3o5JfdsE&feature=youtu.be[/tube]

Autorka: Vesna Marić