15 maj Intervju: Matija Anđelković

Matija Anđelković je rođen 1989. godine, u Vranju. Osnovne studije kompozicije je završio na Fakultetu muzičke umetnosti u klasi profesora Vlastimira Trajkovića, a trenutno je na master studijama u klasi profesorke Isidore Žebeljan. Muzika mu je izvođena u Srbiji (FESTUM, KOMA, Međunarodna tribina kompozitora u Beogradu, KOMPART u Novom Sadu), a skoro je imao prvo izvođenje van zemlje na zajedničkom koncertu dva ansambla iz Slovenije u Budimpešti i Sentgotardu – Mađarska. Njegova kompozicija „U rudnicima kiše“, pisana na tekst Miroljuba Todorovica, 2013. godine ušla je u časopis „Izazov signalizma“, a iste godine dobio je nagradu iz fonda „Josip Slavenski“ za kompoziciju „Legenda o spavačima-magnovenje i san za osam instrumenata“. Matija se bavi i popularnom muzikom nastupajući sa bendovima u Beogradu.

Prvi susret sa stvaranjem u desetoj godini. Kako?

Svirao sam neku etidu Karla Černija i poželeo da je izmenim. Tako je nastalo moje prvo delo! 🙂
Taj žvrljutak je upao u oči profesorki Nataliji Benderović koja me je pozvala da kompoziciju odsviram na mini-koncertu srednjoškolaca sa četvrte godine kojima je predavala „Uvod u savremeno komponovanje“.

Ovakvi mali događaji u retrospektivi dobijaju veliki značaj. Kada si prvi put počeo da razmišljaš o upisivanju odseka za kompoziciju?

Vrlo ubrzo potom! Zapravo, posle tog koncerta čuo sam da postoji odsek za kompoziciju na fakultetu. Pitao sam profesorku Benderović onda da li postoji to u srednjoj školi. Kada mi je rekla da ne postoji, rekao sam sebi: „Okej ništa, završim srednju i onda upišem kompoziciju“. Tim rečima.

Osnovne studije si završio u klasi profesora Vlastimira Trajkovića. Kako je druženje sa kolegama uticalo na tebe kao studenta i umetnika? A kako rad sa profesorom?

Na prvoj i drugoj godini nisam toliko bio povezan sa kolegama. Kao jedini koji je te godine upisao kompoziciju direktno posle srednje škole, bio sam, moglo bi se reći, usamljen. Na nekim predmetima sam čak bio jedini u učionici. Te godine primili su petoro, međutim, svi su oni već bili studenti fakulteta na nekim drugim odsecima, tako da su sve te predmete već odslušali. Već od treće godine počeo sam intenzivno da se družim sa nekoliko kolega. Ta druženja su se sastojala iz višečasovnih rasprava o umetnosti uopšte. Kao da smo u nekim zlatnim godinama gde su te stvari bile svakodnevica ne samo među umetnicima. Sve to, uz fizički kontakt sa našom muzikom uticalo je na sve nas kao umetnike!

Sa profesorom je bilo veoma slično. Često su nam časovi prolazili u razgovoru o umetnosti i raznoraznim lepim stvarima. Njegova pedagogija je veoma specifična bila. Puštao nas je u nekošeni deo livade, bacao nas u vatru da sami pronađemo put u empirijskoj džungli. Nikako nam nije nudio konstruktivističke savete. Zahvalan sam mu na tome. Možda me to nije osposobilo da umem lakše da se izborim sa muzičkim tokom, ali me jeste nateralo da to radim na neke neobične i maštovite načine. Silom prilika, njegova muzika je takođe veoma uticala na moj muzički jezik. Čovek je francuska škola, a meni je muzika sa tog prostora najbliža srcu.

U jednom intervjuu si pomenuo da ljudi primećuju samo eksploatisanu muziku. Kako popularizovanje ozbiljne muzike utiče na njen značaj i recepciju? Na kakve načine to može da umanji njenu vrednost?

Veoma kompleksno pitanje. Devedesete su nam podarile jedan lažni komformizam u medijskom sadržaju. Sve je veselo, narodski, u isto vreme i urbano (da ne kažem turbo), i to je stvorilo kastu svojevrsnih kulturnih svaštojeda (sve reference na životinjski svet su namerne). Nestala je prava muzika sa popularne scene, povukla se u underground gde je dobila neki poseban oblik, pomalo iskvaren i agresivan (ali opet čistiji od mejnstrima), a na pijedestal su se popele pojave čiji se eho i dan-danas čuje. U međuvremenu stremljenje da se sve na ovom svetu obeleži kao marka, kao brend i kao izvor prihoda, uzelo je maha. Šta god danas dospe u mejnstrim, tu je jer donosi novac. A to i nije uvek zdrav sadržaj, obzirom na eho devedesetih o kojem sam pričao. Nisam siguran baš da znam šta bi donelo popularizovanje ozbiljne muzike. Pogotovu što postoji savremena popularna ozbiljna muzika, koju ne krasi neka preterana inovativnost i produhovljenost, velika čast izuzecima.

Generalno marginalizovanje umetnosti nije jedini problem ozbiljne muzike u nas. Sa druge strane, programi koncerata  vrte se u krug, bez ikakve nade da se može čuti nešto novo. A zna se da sadržaj koji provede duže vreme na jednom istom mestu počne da buđa. Da! Buđava nam je ozbiljna muzička scena! Udaljio sam se od teme, ali opet sve je to bitno! Ovo je možda tema za tri intervjua.

Uglavnom, nisu nam potrebni koncerti, njih ima. Potrebno nam je da malo osvežimo scenu novom muzikom (ne mora samo savremenom), i da malo KULTIVIŠEMO sadržaj koji se svakodnevno pušta u medijima. Makar jedno od ta dva je moguće. Dok je ljudi biće i onih koji umetnost cene! 🙂

Baviš se popularnom i ozbiljnom muzikom. Uspevaš li da premostiš te dve sfere i imaš li uopšte potrebu da promišljaš njihov odnos?

Ponekad samo, u svojevrsnoj igri, pokušavam da posmatram popularnu muziku očima školovanog muzičara. To mi je interesantno, ali dalje od toga ne idem. Mogu da kažem da mi je popularna muzika igralište po kom uživam da trčkaram, igram fudbal itd., a da mi je ozbiljna muzika dom gde živim, jedem, spavam i VOLIM. Mada, i tu se igram! 🙂

Istražujući svoj muzički izraz, pa na kraju, i gradeći ga kao mlad kompozitor, 2011. godine nailaziš na poeziju Ljubomira Todorovića. Šta si video u signalizmu, kako je došlo do saradnje sa Miroljubom Todorovićem?

Slušavši kompoziciju „Hladno“ na Todorovićev tekst koju je Dragan Latinčić, asistent mog profesora pisao tokom studija, zaintrigirala me poezija tog pesnika. Kako sam malo dublje zašao u istraživanje pravca signalizam, otkrio sam velike sličnosti svojih muzičkih stremljenja u apejronističkoj poeziji, kojoj pripada poema „U rudnicima kiše“ koju sam iskoristio. Tok svoje muzike vrlo često opisujem kao šetnju kroz predeo prepun naizgled nelogično raspoređenih objekata. Tek kada se dođe do kraja, na neku visoravan, sagledavanjem tog predela kroz koji smo šetali, uočavamo da ti objekti koje smo videli kao nelogično raspoređene dobijaju smisao višeg reda. Forma koja se jedino postfestum moze sagledati. Tako se, po mom mišljenju, čita apejronistička poezija. Često sam dobijao komentare svog profesora, a i profesora iz komisije na ispitima, da se moja muzika sluša „unazad“.

Da se vratim na priču o „U rudnicima kiše“. Kompoziciju sam pisao kao studentski rad na trećoj godini studija. Koristio sam nestandardan sastav od četiri izvođača za nju:

1. Solo glas
2. Udaraljke, solo glas
3. Drombulje, ambijentalni glas
4. Drombulje, ambijentalni glas

Kompozicija je veoma lepo prošla na ispitu. Dragan Latinčić ju je poslao Todoroviću, kome se takođe dopala. Partitura i muzika zajedno sa mojim tekstom o kompoziciji i Latinčićevom kritikom objavljeni su u „Izazovu signalizma“ (separat iz časopisa ‘“Književnost'“ broj 4, Beograd, 2013.). Takođe, sama partitura i zvuk kompozicije samostalno, mogu se naći u legatu signalizma u Arhivu grada Beograda.

U bližoj budućnosti planiram da sakupim još par pesama i da ih objedinim u ciklus „Prstohvat signalizma“.

Godine 2013.  dobio si nagradu iz fonda „Josip Slavenski“ za kompoziciju „Legenda o spavačima- magnovenje i san za osam instrumenata“, koja je inspirisana pripovetkom iz zbirke „Enciklopedija mrtvih“, Danila Kiša. Otkud inspiracija u Kišu? Koliko je teško jedan književni tekst, naročito prozni, izraziti muzičkim jezikom i na kakve si izazove tu naišao?

U ovom slučaju kompozicija i inspiracija Kišom rasli su paralelno. Ne bih smeo da lažem i da raspredam filozofije o tome kako sam čitao Kiša muzičkim ušima i olovkom, kao kistom ilustrovao „Spavače“ po notnom papiru. Kompozicija nije programska već je sukcesija muzičkih slika koje su, u mom srcu bliske slikama iz špilje na brdu Celionu u kojem su tri spavača počivala.

Ove godine peti put se održava FESTUM, Festival studenata Univerziteta umetnosti, u Beogradu. Pored toga, mladi kompozitori su imali priliku da se predstave i na festivalu KOMA. Dva velika muzička događaja, BEMUS i Međunarodna tribina kompozitora, od ove godine se neće održavati zbog ukidanja finansijske podrške iz državnog budžeta. Gde je tu KOMA?

Nažalost, na istom mestu gde su i BEMUS i tribina… Na dnu gomile veša državne kancelarije.
FESTUM kao neprofitabilna organizacija uspeo je da se održi. To mi daje nadu da je ljubav prema umetnosti jača od njenog uništenja.

Tvoja kompozicija „Kaleidoskop-preludijum, hoketus, koral i postludijum za pet svirača“, koju ćemo moći da čujemo 16. maja na FESTUM-u, nedavno se izvela u Budimpešti. Kakve utiske si doneo odande?

Veoma lepe! Imao sam priliku da radim sa vrsnim izvođačima sa ljubljanske Muzičke Akademije kojima je kompozicija i posvećena. U pitanju su dva kamerna ansambla – Duo Furioso i Trio Rêverie. Organizovali su zajednički koncert, svako sa svojim programom. Moj posao je bio da ih objedinim jednom kompozicijom! Uživanje je bilo raditi sa ljudima koji su okruženi jednim jako zdravim pogledom na umetnost u državi. Pogledom o kome još uvek sanjamo ovde.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što se ne trudim da budem.

Ana Miković

Izvor fotografija: Matija Anđelković