Intervju: Ana Atanasković

Ana Atanasković je spisateljica sa stilom. Ne odstupa od svojih ciljeva i hrabro korača svetom koji je ispunjen rečima. Sa sobom nosi jednu zbirku priča i tri romana, dok osmehom boji svet.

Sa koliko godina ste počeli da izučavate književni zanat i šta vas je privuklo pisanju?

 

 

Sa tri me je otac naučio da čitam. Sećam se prvih odlazaka u biblioteku sa njim i kako mi je već tada rekao da sam prerasla slikovnice. Seckao mi je rečenice velikih pisaca na papiriće i odvajao reči pa onda inspirisao da ih sastavim tako da deluju stilski najlepše. Rani period detinjstva zaista smatram početkom ljubavi prema književnosti. Od tada stalno nešto “motam” po glavi i stalno ispisujem rečenice u mislima. Put misli je išao od književnih konkursa do mojih sopstvenih knjiga. Naravno, nikako ne smem zaboraviti vreme studija kada sam, studirajući engleski jezik i književnost čini mi se za nijansu više volela ovaj drugi “deo” predavanja i izučavanja.

Iza sebe imate zbirku priča „Beogradske majske priče“ i tri romana – „Duet duša“, „Jelena Anžujska“ i „Moja ljubav Nikola Tesla“. Pre nego što sednete za radni sto, koliko vremena posvećujete planu romana i istraživanju?

 

 

Mnogo. Godine su u pitanju. Nisam od onih pisaca koji napišu roman za mesec dana, tri meseca. Poštujem i takvo pisanje, svi smo različiti i to je lepo, ali ja volim da se informišem, da saznam sve što mogu o temi koja me zanima, da se sve složi u meni pa tek onda da počnem da pišem.

Ana-Atanaskovic2

 

 

Najčešće oko istorijskih ličnosti ispredate priču. Koliko ovakva postavka omogućava prostora za davanje intimnijeg dela sebe?

 

Pisac nije pisac ako ne daje svoju intimu. Skoro sam razgovarala sa jednom dobrom prijateljicom i potvrdila je ono što i ja mislim – ne voli kada se u knjizi ne oseća piščeva duša, kada je tekst hladan, ma koliko bio stilski i književno savršen. Može se učiniti da se lakše daje kada je tema pisanja savremena, ali ne mora biti tako. Baš u sklopu dve duše, u duetu duša – one istorijske i piščeve može doći do velikih izliva emocija.

Koristite različite tehnike pripovedanja. U poslednjem romanu ste dnevnički zapis prožimali sa istorijskom građom, činjenicama, ali i sa fikcijom. Na koji način uspevate da povežete različite delove u logičan sled i tekst bez pukotina?

 

To je najteži deo. Zato se na tekstu radi dugo. Lično ne volim puno knjige koje deluju kao strip, kao sled nepovezanih slika (ne govorim ovde o postmodernizmu koji može biti svakakv i koga obožavam nego o pukom ređanju delova u jedan roman) pa se trudim da opravdam sve što lik pomisli, da ga objasnim. Ali i tu bi trebalo biti oprezan, ne volim ni one sveznajuće likove gde se vidi da se pisac trudi da nam saopšti sve informacije koje je lično saznao a da, recimo, lik u to vreme nije mogao sve to znati. Tu se vraćamo na onu simbiozu pisanja i pisca – polazi se uvek od sebe ili od ljudi oko sebe. Da li bih ja to mogla da znam? Kako bih ja ili ona odreagovala? I, na kraju krajeva, kako sam ja pisala dnevnik? Veoma su mi značajni i saveti mojih najbližih prijatelja. Pisanje je uobličavanje.

Ana-Atanaskovic3

 

 

Da li pravite kompromise kada je reč o pisanju?

 

Ne i nadam se da nikada neću morati.

Kada je umro Ivo Andrić, ljudi su se pitali: „A ko će sada biti pisac?“. Ko je danas pisac i kakvu ulogu književnost treba da ima?

 

Ja se slično ponekad zapitam kada je reč o poeziji. Često kažem da ne znam zašto se poezija u Srbiji piše posle Vaska Pope, recimo. Ima svetlih primera, volela sam da čitam Dragana Jovanovića Danilova ili Milenu Marković, između ostalih. Ali, kad se vratim Popi imam betonski osećaj da je to kraj, da je tu rečeno sve i svakako i da više nema dalje. Danas su pisci, izgleda, svi. To mi je isprva bilo čudno. Moderne tehnologije su omogućile svima da više stvaraju i objavljuju. Ne znam koliko je to dobro. Možda i jeste. Ono što je meni značajno je da me sve manje čudi. Prihvatam to kao stanje a kuda će nas to odvesti, ne znam. Znam samo da je književnost tu da prenese iskrenu reč. Svaka neiskrenost će se kad tad saznati.

Stičemo utisak da je danas književnost preuzela mnoge kriterijume sa estradne scene. Pisci se vrednuju na osnovu nagrada i tiraža, a marketing i reklama su sve češće važniji od napisanog. Da li je knjiga postala konkurentna roba?

 

Da i to mi se ne dopada. Liberalni kapitalizam je ušao i u stvaranje. Mnogo je bolje bilo ranije kada je bilo više kontrole, stručne kritike, usmeravanja i ulaganja u ono što je značajno. Fenomen da je reklama važnija od napisanog teksta me i dalje intrigira. Sasvim je tačan, ja sam ga i istraživala u master radu. Ljudi kupuju knjige jer su šarene i jer ih naslovnice prate u stopu kroz grad. Da li ih pročitaju? Ako ih pročitaju, koliko ih brzo zaborave? Ja, recimo, zaboravim brzinom svetlosti i ako pročitam tako nešto (oduvek sam mislila da je potrebno čitati šarenoliko i ne biti mnogo isključiv, ipak je potrebno imati sve informacije, ali umereno). Ne ostaje mi u srcu i u mislima. I onda, šta radimo? Čuvamo šarene hrbate i naslovnice u stanovima i kućama, ali šta ostaje? Samo ona knjiga koja nas je dirnula.

 Ana-Atanaskovic

Kako se osećate kada naiđete na čitaoca koji je pročitao sva vaša dela?

 

Još u srednjoj školi sam napisala na mašini za kucanje dva romana i drugarice koje su ih čitale su mi pisale na papirićima mišljenja. Uvek mi je mnogo značilo da čujem šta ljudi misle o mojim knjigama a od kritika (doduše retkih ali bilo ih je) sam najviše i učila. Srela sam takve ljude i osetila neverovatno uzbuđenje i radoznalost.

Pored svakodnevnih obaveza, rada u školi i ličnog usavršavanja u prethodnom periodu ste organizovali brojne književne večeri. Da li vas pisanje i blizak odnos sa čitaocima nekada iscrpljuje?

 

Ne mada bih volela da su književne večeri koncipirane tako da ja što manje pričam i “držim predavanja” već da samo odgovaram na pitanja, ali često se ljudi snebivaju da pitaju ono što bi hteli što mi je krivo jer smatram da je u komunikaciji najvrednija neposrednost.

Kako raste pisanje, šta mu prethodi i kuda biste voleli da vas odvede?

 

Raste zajedno sa mnom i to je najlepša stvar u celom procesu. Menja se kad i ja, ugrudva se tu negde iznad moje glave pa me pogodi tako da moram i ja da mu se prilagođavam, da moram da preživim ono što je potrebno, da postaje neminovnost. Volela bih da me odvede u jedan veliki, veliki roman koji objašnjava mnogo toga.

Zašto ste vi crna ovca?

 

Crne ovce se izdvajaju od drugih, zar ne? To mislim o sebi bez bilo kakve pretencioznosti ali i bez lažne skromnosti. Kao i svi drugi, imam mana ali ono što volim kod sebe je težnja ka iskrenosti, konstantnoj i po svaku cenu. Bez blebetanja, to ne volim, ali i ne libim se da kažem. Drugačije i ne umem. Reći ću i uredniku koji je nestručno procenio moj rukopis da nije u pravu. Reći ću i sebi da nisam u pravu ako tako procenim. A kada mislim da jesam, onda ću u to verovati. Mislim da su crne ovce u stvari zlatne. Posebnost se uvek u toku vremena primeti. Nisu zlatne kao kičeraj zlatnog zuba ili jednog zlatno nalakiranog nokta. Zlatne su jer su istinski drugačije.

Tijana Banović

5 Komentara
  • Angry Bird
    Objavljeno 14:00h, 01 septembra Odgovori

    Prijatno iznenadjen tekstom, odgovor na pitanje “Zasto ste vi crna ovca?” me je odusevio, Zlatne jer su istinski drugacije. Samo tako nastavi i daleko ces dogurati. Zeljno ocekujem novi roman. Puno pozdrava!

  • Zanimljiv'81
    Objavljeno 14:21h, 01 septembra Odgovori

    Lep tekst, jos lepsa spisateljica!!! Gde se sve mogu nabaviti te knjige i moze li se ikako nabaviti sa potpisom autora?

  • Ana Atanasković, spisateljica sa stilom
    Objavljeno 09:09h, 02 septembra Odgovori

    Hvala puno, knjiga se može naručiti na mom sajtu http://www.anaatanaaskovic.com
    Veliki pozdrav

  • Danijela M
    Objavljeno 15:52h, 02 septembra Odgovori

    Lepo je čitati Anine knjige. I jeste sve onako kako je istaknuto u ovom intervjuu. I jeste zlatna ovca.

Ostavi komentar