02 mar Imena velikana

Ne znam zašto škole još uvek nose imena velikana. Iz njih su izašli neki od najvećih umova ovoga naroda. I šta su im ostavili? Prazne zgrade. Kako prazne, pa, pune su đaka, prosvetnih radnika, administracije?! E, možda je tu problem – administracija. A možda i u onom drugom – prosvetni radnici. Ne znam. Ono što ipak znam jeste da velikani sada prolaze sito i rešeto koje čine ove dve zverke, svaka sa po nekoliko glava. Najbolje prolaze oni osrednji đaci, kojih se ne sećaš na 10 godina mature, oni čije se mame uvijaju oko učiteljica i nastavnika, donoseći ponude u najrazličitijim vidovima. Dete poput mene nema šanse. Trude se, lome se oko mene i meni sličnih. – Šta ti? Uvek ti štrči glava! Ako ne glava, a ono bar šiške, trepavice. Kad su svi začešljani, ti razbarušen. Kad svi dođu u pantalonama, ti u trenerci. Kad svi rade pogrešno, kako im kažemo, ti sve znaš kako valja. Kad sve mame jedu za sobom i ulizuju se, tvoja se svađa i traži pravdu. Sav si naopačke! Kakva ste vi to porodica? – I tako ja njih uvek ometam u njihovom radu. I nisam siguran da li ta imena koja škole nose sramotim ja ili oni.

Ja bih voleo da to nije tako. Voleo bih da se ne vrtim u krevetu noću i ne izmišljam da mi je vrućina i da zato ne mogu da zaspim. Voleo bih da me moja učiteljica ne mrzi zato što se moja mama bori za mene. Voleo bih da ne moram da ispravljam nastavnike kada pogreše i da se oni ne ljute ako to ipak učinim. Voleo bih da drugari ne umeju već sada da varaju, da se tuku, odmeravaju odeću i obuću, prete ukidanjem drugarstva ako nije po njihovom. Jer njihovo nije uvek pravedno, njihovo je preuzeto od roditelja, njihovo je pravilo jednako onom u džungli. Ja ne rastem sa vukovima, rastem sa tigrovima. A još sam dete i još sam željan znanja, pažnje i ljubavi.

Teška je ova borba sa vršnjacima, njihovim roditeljima, medijima, novinama, borba sa nastavnicima i njihovim sujetama. Ali ja sam još uvek jako mali i bojim se da ne odustanem od borbe. Vidim kako drugari posustaju. Ja podnosim, borim se. Ponekad i plačem. U maminom krilu i zagrljaju. A to mamino krilo, nekako se nadam, može da me odvede na put na čijem kraju stoji jedna škola, nova škola, sa drugačijim drugarima i učiteljima. Možda ta škola dobije moje ime.

Autorka: Dunja Glišin

Fotografije: favim.com