11 dec Ima jedna pećina stroga

Šta je to strah?

Zastanete li ikada, samo na par sekundi, utišate li misli i skrenete im tok u nepoznato, u strašno, tamo gde je mrak i gde žive Babaroge? Smete li? Možete li? Mislim da možete, ali ne i da smete. Odaberete da to ne uradite, jer ne vidite dobro u mraku, a Babaroga je neko opasan.

Razumem, jasno mi je. Takav je mrak – nedokučiv, takvo je i sutra – nepoznato.

A šta je to strah?

Strah je, dragi moji, koren svih nas, i da nije njega – ne bi ni nas bilo. On je kao kakav signalizator koji opominje i usmerava – Nemoj tu, nemoj to, nemoj tako – i tome slično.

I to je u redu. To je dobro.

Ali može nekad biti i loše.

Loše je kada ne usmerava, već parališe.

Šta onda?

Babaroga nas napadne svim silama, a mi stojimo ukopani, bez mogućnosti da pobegnemo. Trpimo je, tesemo se i čekamo da nas pojede.

A šta je to Babaroga?

To je, dragi moji, problem. Svaki, koji nam na pamet padne.

Pa tako mi imamo životni put kojim koračamo, koji je u daljini mračan i na kome se kad-kad kriju razne Babaroge. Imamo i signalizaciju – strah.

Dok hodamo pod uticajem neprijatnosti i okova, ipak imamo i nešto slobode, nekad i pregršt.

Ta sloboda se zove odlučivanje.

Sposobni smo da donosimo odluku, uvek, hrabro i jasno.

Odluka je i mač i oklop i svemoguća odbrana, onda kad stupi na snagu.

Iako svesni toga, ne možemo da pobedimo Bababrogu, ne možemo da rešimo problem! Problem s problemom je što u isti verujemo.

Ali znate šta?

Dragi moji, pa Babaroga ne postoji.

Autorka: Milica Petrović

Izvor fotografija: blogspot.com, pinterest.com