22 dec Igraj Locomotion

NE mozgaj PREVIŠE.

NE čekaj PREDUGO.

NE racionalizuj PREKO SVAKE MERE.

Inače bude PREKASNO, a to PREKASNO te najviše boli.

Ispisala sam sinoć, na magnet – tabli, na svom frižideru. Nešto me je strefilo, morala sam. Neko mi je nekad rekao da se u meni prilično sukobljavaju ona racionalna i ona „lebdeća“. Racionalna tako ponekad, bogami često, odnese pobedu i to nije baš uvek olakšavajuća okolnost. Dok lebdeća vileni i igra Locomotion, dok te podržava čak i u nerealnim zamislima, sve je u redu. Kad postaneš kukavica i dozvoliš da racionalna pobedi – ponekad, ostaje praznost. Ostaje srce u fioci, umotano u reči i zagrljaje i poljupce, ušuškano. Da se ne vidi da je to zapravo – srce. A srcu nije mesto u fioci. Šta će tamo? Šta čeka? Koga?

Kad me pitaš za fobije – kažem ti da mi baš ništa ne pada na pamet. Nije da sam nešto naročito hrabra, nego, zbilja, uspela sam da racionalizujem svoje strahove i da ih pojasnim sebi. Racionalizovanje ih ubije, pa se ne plašiš. Jer, ok, plašim se zmija, al nije da imam nešto baš dodirnih tačaka sa njima. U zoološkom vrtu? Zaobići ću taj deo. Mraka? Upaliću svetlo u hodniku, i eto, rešeno.

A šta se desi kad se uplašiš nečeg nevidjivog? Ne vidiš, al je tu, osećaš. To nešto, za čim trčiš kao Forest Gamp, a ne znaš šta zapravo treba da stigneš? Šta se desi, ako se uplašiš ljubavi? Racionalizovanje ubija strah – kaže stari princip. Da ti bude lakše. Primeniš taj metod i kod ovog straha. Zašto ti nije lakše?

Ubio si nešto nevidljivo, što je vrednije od svega vidljivog na ovom svetu. Nešto, što osećaš, kad prođeš određenom ulicom, čuješ određenu pesmu, osetiš određeni miris. Nešto, što se krije, ne znaš ni sam gde, al znaš da ne smeš da prekineš svoju trku. Ono što te motiviše, i zbog čega ustaješ iz kreveta i kada je dan baš siv. Ono, što životu daje smisao.

Ubio si ljubav. Tvoja trka više nema smisla. I zato ti nije lakše.

 Negde sam nekad pročitala da smo mi baš to – skupina svojih strahova. Samo što neke ne treba ubijati. Treba im poći u susret i dozvoliti da te razuvere. Jer, oni to tako divno umeju! Da te posrame, što si uopšte pomislio da će ti nauditi. Da te nasmeju u određenoj ulici, da te nateraju na njihanje uz određenu pesmu, da ti izazovu drndanje srca, kad osetiš određeni miris.  Da te probude.

I zato ti kažem – tebi, Lebdeća, kad se već probudiš, igraj taj Locomotion, mada kažu da je tako passe. Znam da obožavaš da mrdaš guzom uz isti! Nastavi da trčiš, mada će te uveravati da tvoja trka danas baš i nema smisla. Trči ka svom strahu. Trči mada ga ne vidiš. Trči, dok srce ne oslobodiš. Trči, jer zagrljaji i poljupci i reči, u fioci, ne znače baš ništa. Trči – beži od racionalizovanja. Trči, i pobedi. Kao Forest Gamp.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: favim.com