08 sep I gradovi imaju nesanicu.

Ponekad noću,
Budi se grad,
Mrda po krevetu
I stranu mom jastuku okreće.
Žuti se mesec, sirov i mlad,
A mator je i znam
– Nadživeće me.
Ponekad noću dođu mi nepozvani
Svi što su jednom
Otišli od mene,
Probudi se i nakašlje čitav grad
I ne znam zašto me
To suvo kašljanje seti
Na sve ulice koje sam sastavljao bez tebe.
Vetar se k’o dragi gost
Upliće u moju krv i moje strahove,
Vreme nekako odlazi u nedogled
I samo ono prošlo u grlu ostaje.
Ponekad noću ustane grad
I po mojim grudima
Nag i bos nekud krene,
Mogu da čujem,
Kao onda nekad,
Kako si zaspala tik uz mene.
Svašta mi naum svrati,
Ustanem i pogledam
Sat pravo u oči;
Prgavo gledam,
Podrugljivo uzvraća,
– I ovo što jeste,
I to će proći.
I onda se bojim,
Bojim se tvojih ruku pod zemljom,
Svoje smrti se bojim,
Iako bi možda bilo svejedno
Što ću umreti.
Al’ dok još mogu,
Kad probudi se noću grad,
Ja ustanem i opet hodam
Po svemu zbog čega sam
Mogao živeti.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: weheartit.com