19 maj Humanitarna akcija učenika Filološke gimnazije

Svest o regresu je prvi korak ka napretku!

U četvrtak, 14. maja, u Filološkoj gimnaziji organizovano je humanitarno kulturno-umetničko veče. Cilj je bio prikupljanje sredstava za teško obolelu profesorku gimnazije Draganu Vasiljević. Spoj svoje umetnosti i borbe za život učenici su ponudili publici samostalno i samoinicijativno. Ovaj čin daje bar malo nade da su mladi ljudi i dalje nepomireni sa pasivnošću i spremni da daju sebe da se njihovo okruženje i ono čime su nezadovoljni promeni. Da li je to tako, kako su se organizovali, kakvi su njihovi dalji planovi i ideje, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa: Anđelom Nenadović, Adnom Veli, Isidorom Gligorić i Borisom Borojevićem, organizatorima i učesnicima ove večeri.

Anđela nam govori o tome koliko im je vremena bilo potrebno da se organizuju, o mogućim nesuglasicama i zajedničkim ciljevima.

-Organizovali smo se bez mnogo napora. Humanitarni angažman u Filološkoj gimnaziji je već postao tradicionalan, pa je iz tog razloga organizacija bila relativno laka. Nesuglasica nije bilo, jer smo svi imali jasan cilj, a to je da pomognemo onima kojima je to najpotrebnije. Čim su nas obavestili o teškom stanju naše profesorke, znali smo šta će biti cilj naše humanitarne akcije. Sve smo organziovali za dve nedelje. Naš drugi cilj, pored humanitarnog, bio je da istaknemo stav učenika naše škole prema stanju u kome se nalazi umetnost danas i da je svest o regresu prvi korak ka napretku.

Na pitanje šta je novo o sebi naučila, Anđela kaže:

-Na ličnom aspektu postalo mi je jasno da pozitivnom inicijativom i jakom verom u dobar ishod mogu da inspirišem i one oko sebe, zato što svako od nas želi da pomogne, samo mu je potrebna ideja da ga pokrene.

Anđela i Adna su na sebe uzele i ulogu voditeljki programa. Adna komentariše reakcije publike.

-Reakcije su odlične, svi su ponosni jer smo zajedno uspeli da napravimo bum i pokažemo da se mladi ne bave samo sobom.

Da li ste i vi ponosni na sebe?

-Tek kada smo davale izjave i završile sa programom, Anđela i ja smo zapravo shvatile koliko toga smo uradile za tako malo vremena.

Šta za tebe znači odgovornost?

-Odgovornost se povezuje sa ljudima koji su spremni da odvoje malo svog vremena i razmisle o svetu koji ih okružuje, te da pokrenu inicijativu da se taj svet promeni, ako im ne odgovara.

Program se sastojao od književnih i muzičkih delova, praćenih fotografijama koje su napravile učenice škole, dok je drugi deo programa bila kratka pozorišna predstava, koju su izveli maturanti.

Isidora, urednica književnog programa, nada se da su na ovaj način pokrenuli novi projekat u okviru škole.

-Iskreno se nadam da će ovo sada postati nova tradicija u našoj gimnaziji i da će se odražavati svake godine, naravno, u humanitarne svrhe.

Šta biste menjali?

-Još uvek su sveži utisci i ne razmišljamo toliko o sledećoj godini, pošto nas sada čeka i organizacija Vašara jezika, ali svakako ćemo se potruditi da za sledeću godinu osmislimo bogatiji program, jer sada kad smo probili led i videli kako je dobro prošlo, očekujemo da narednih godina bude sve bolje i bolje.

Na pitanje o podeli na timove Isidora kaže:

-Na jednoj od sednica smo odvojili timove – tim za književni deo, za muziku, za kritičare, za novinare i PR tim – i svako je imao jasno određen zadatak. Naravno, sarađivali smo sa svim odeljenjima u školi, ali su i timovi međusobno pomagali jedni drugima, tako da sve bude što bolje organizovano.

Da li si kroz ovu saradnju otkrila nešto novo o učenicima svoje škole?

-Nisam mnogo toga novog otkrila u odnosu na ono što sam već znala, ali sam još jednom dobila potvrdu da su učenici Filološke gimnazije zaista uvek tu jedni za druge i da nikome od nas nije teško da odvoji vremena da organizuje nešto ovako divno, pogotovo što je pomoć bila namenjena našoj profesorki.

Kako je bila urednik pesničkog dela večeri, pitamo je i o angažmanu mladih koji se bave pisanjem.

-Mladi ljudi koji pišu mogu mnogo da postignu i smatram da je svaka vrsta ovakvog njihovog angažovanja odlična, jer u takvim situacijama imaju šansu da prenesu drugima svoj pogled na svet, a ujedno i motivišu druge koji pišu da podele sa drugima svoje radove.

Na kraju, razgovaramo sa Borisom, koji je pored organizacije humanitarne akcije (i pozivanja Blacksheep-a na događaj), učestvovao u programu kao autor jednog od eseja i glumac u predstavi.

Kakva je, po tvom misljenju, veza između umetnosti i života?

-Veza umetnosti i života je neraskidiva i predstavlja samo drugačije izražajne oblike postojanja. Umetnost se rađa iz života, ali život prolazi kroz brojne preporode upravo zbog uticaja umetničke vizije tako da se veza ova dva može nazvati umetnošću življenja. Onaj ko ume da živi ne mora se baviti klasičnim oblicima umetnosti kako bi postao umetnik, mnogi umetnici svoje umeće koriste kako bi počeli da žive. Život je umetnost, a živ čovek, umetnik.

Zašto je za mladog čoveka bitno da se izrazi i šta danas mladi imaju da kažu?

-Za mladog čoveka je mogućnost izraza gradivno tkivo razvijenog stava. Šansa da uobliči svoju misao, presudna je za izgradnju buduće zrele licnosti i mora se podsticati zarad idejnog napretka društva. Verujem da mladi danas imaju šta da kažu, ali da je veliki broj mogućnosti izraza ubio želju za izražavanjem.

Oni su očito ipak našli svoj način da se izraze. Na pitanje gde je u programu njegova poezija (jer znamo da je piše), Boris, smejući se, govori da ovo ipak nije njegovo veče. I u pravu je, ovo je veče svih onih koji umeju da budu tim i nalaze snagu u sebi da delaju za sebe i druge. Zato smo i mi ponosni na njih i nadamo se da će nastaviti da tragaju za svojim izrazom i budu crne ovce.

Natalija Jovanović