11 apr „Hjo!“ za svaku priliku

Ja sam „čovek iz senke“. Zovu me u redakciji još i „gonič robova“ i „lovac na glave“. Finija, malo mršavija i mnogo kosmatija verzija Varisa iz „Igre prestola“. Prsti su mi svuda: od pregovaranja s ljudima, pomoći u odabiru tekstova, iznalaženja različitih rešenja do smirivanja urednice u sitne sate. Pročitala sam svaku objavljenu rečenicu. Ne poznajem sve autore lično, ali ih poznajem ličnije – znam putanje njihovih misli, senzibilitet duha i boju svetova koje u sebi nose.

Svakodnevno uranjam u more reči, veselih, uznemirujućih, vrcavih, šarenih. Jedna mi se reč zalepila za glavu, kao što morska trava zna da se nekako stvori na čelu pri izranjanju. Smešan mali uzvik „Hjo!“ Prvi put kad sam ga videla, nisam znala šta da radim s njim. Čak me je i iznerviralo, pa sam rešila da zažmurim na jedno oko i ignorišem ga. Džaba! Uporno je iskakalo kao pajac iz kutije, provlačilo se kroz misli, ušunjalo se u rečnik. Tufnasto „Hjo!“ se razbaškarilo i odomaćilo, fino je proširilo svoj dijapazon upotrebe.

Za oduševljenje – Hjo! Vidi kakve divne cipele!

Za odlučivanje – Hjo! Moram ih kupiti!

Za kajanje – Hjo! Nije trebalo da ih kupim, sad sam bezbanak.

Za kurtoaziju – Hjo! Nisam te videla sto godina.

Za izvrdavanje – Hjo! Čućemo se, pa ćemo se dogovoriti.

Za kukanje – Hjo! Baš me je smorio čovek.

Za strepnju – Hjo! Valjda će sve biti dobro.

Za oduševljenje – Hjo! Vidiš da je sve prošlo dobro!

Za rezignaciju, za ohrabrivanje, za olakšanje, za ogovaranje i odbrojavanje, za iznenađenje. Veliko „Hjo!“ umesto „Živeli!“ za nazdravljanje, još veće „Hjooooooo“ umesto „Jeeeeeee!“ za radovanje, a najveće, gromko, najtufnastije „HJO!“ za inspirisanje.

Gospođici Hristini Hjo Petrović u spomenicu.

Autorka: Đurđica Zec

Fotografije: Đurđica Zec, weheartit.com