01 maj Hepi mil

Došla je najavljena, pa smo se uz mnogo natezanja dogovorili i da se vidimo. Poslednji put smo se valjda videli prvog januara, nešto na kratko. Pošto je bila u nepoznatom gradu, nije umela da isprati iscrtanu mapu, pa sam morao da odem po nju. Nismo imali pojma kuda ćemo, ali idemo u centar, da budemo viđeni.

Davno sam joj obećao da ću je voditi u prokleti Mekdonalds, pa sam to i predložio nakon izlaska iz jedne bočne ulice u centar. Prilazeći restoranu, uveliko sam krivio usne gadeći se sve te nevaspitane i drčne klinčadije okolo, ali ja sam konzervativna budala koja neće da shvati da je to valjda sad normalno. Ili samo prebrzo starim, ne znam, već imam nekoliko sedih dlaka, možda je ipak do toga.

Naručila je Hepi mil, a na njeno nagovaranje i ja sam morao nešto da uzmem. Uzeo sam onu maketu pljeskavice, koju inače zaista mogu da pojedem u jednom zalogaju, što sam iz opklade jednom prilikom i učinio. Ovaj put sam je preživao u pet zalogaja. Radnica za pultom me je baš jako dirnula u srce kada mi je predala tacnu sa hranom. Pored srca inače držim novčanik. Popeli smo se na sprat i seli u velike fotelje. Gledao sam je kako otvara igračku. Nekakva plastična ogrlica sa promenljivim motivima na privescima. Reče da će sad to da nosi da bi me sramotila. Daj ’vamo, hoću i ja da probam. Ili ipak ne, premalo je za moj vrat.

Gledao sam u masne otiske dečijih prstiju na staklu pored, i razmišljao kako je par sati sreće ove godine poranilo. Posmatrao sam je kako se smeje i kako ne brine ni o čemu. To je malo ublažilo moje kotrljanje nizbrdo. Nisam imao potrebu za jelom, grickao sam to čudo valjda od neke pozitivne nervoze.

Onda sam je naveo na tanak led rekavši da joj fali prsten na malom prstu leve ruke. Bilo je lakše nego što sam mislio, odmah me je prozvala da ne mislim na nju. Izvadio sam iz džepa zeleni plastični prsten, koji sam našao (ali to je preduga priča, pa neka bude da sam ga našao) i „zaprosio“ je. Jeb’o te, za ovih dvadesetak godina sam učinio toliko i idiotskih i plemenitih stvari, ali ova je bila nekako posebna. Osetio sam se kao dete od nekih pet, šest godina, koje ne zna za probleme stvarnog sveta i najveća mu je frka kad ga mama natera da sredi svoje igračke. Iako je taj trenutak bio igra i šala, nisam mogao da ne osetim ozbiljnost i ponos takvog trenutka. Pitate se sada da li je pristala?! Mislim da niko ne bi imao izbora kada bi bio u toj situaciji.

Posle večere smo krenuli na piće, a svi kafići su bili prepuni. Obišli smo turistički par kafića, i završili u jednom malo povučenijem, koji je ime dobio po poznatoj meksičkoj slikarki. Vrlo joj se dopalo tu, pa mi je laknulo, jer smo samo tražili prazno mesto bilo gde. Naručili smo martini. Naravno, pogrešna čaša, a nema ni masline. Ovo drugo nije neophodno, ali je ipak detalj koji izgleda luksuzno, a košta sirotinjski. Prošetasmo posle malo okolo, pa me ubrzo umor savladao i napustio sam slavlje te večeri.

Sutradan smo otišli tamo gde sam prvobitno i želeo da je vodim. Sad je konačno nekako i bilo mesta. Pričali smo o polovnoj odeći, o tome kako joj dobro ide life hack, dok je moje najveće hakovanje života bilo provlačenje u čitaonici na tuđu karticu i onda kad sam pijan ukrao vinsku čašu iz kafane. Sad iz te čaše pijem isključivo vodu. Otkrila mi je tajne kako se produžava život maskari i puderu, ali ako otkrijem detalje, meni će biti otkrivene tajne skraćivanja mog života. Izvadila je iz torbe crveni lak i počela lakirati nokte.  Onih par sati sreće traje mnogo više nego što sam očekivao, očigledno da je univerzum negde debelo zakazao.

Sutra je vodim da se raspita o fakultetu. Eto, toliko vremena je tako brzo prošlo, ona već upisuje fakultet, a juče je krenula u srednju. Odveo sam je na Akademiju, i pokazao na koja vrata da kuca. Nije smela, pa je onim ljudima izgledalo kao da se ja raspitujem za sebe. Pošto tu nije imala sreće, prošetali smo do Filozofskog, gde je tako neočekivano odlučila šta će da studira. Video sam da je bila uzbuđena i da jedva čeka, a ni sam nisam mogao da sakrijem sopstveno uzbuđenje i zadovoljstvo zbog nje. Često mi pruži razlog da se smejem bez razloga. Nakon uspešno obavljenog posla, otišli smo na moj prokleti fakultet i seli u kantinu. Šarao sam i pisao po njenoj svaštari, dok je ona slikala kafu i sebe. I ja sam morao da budem ovekovečen jednom fotografijom. Standardno, pognuto i sa ramenima izbačenim napred, kao u nekom odbrambenom poražavajućem stavu. Rekoh joj da nema razloga za strah, taj prijemni i sve to tako izgleda krupno i strašno, a istina je suprotna. Ispratio sam je do njoj poznatog puta, odakle je dalje mogla sama. Nosila je svaštaru pod rukom, onako da se svi informatori vide, baš kao studentkinja. A ja sam trčao nazad na prokleto predavanje u zamračenom amfiteatru, čekajući da potonem u stolicu, slegnem ramenima i kiselo se osmehujem onima koje ne čujem.

I taj treći dan se završio, krevet me je privukao kao magnet. Setih se da sam kao klinac i sam obožavao taj Hepi mil. Zbog igračke valjda. Tada su bile zanimljive i mnogo funkcionalnije nego danas. Svakog dana bih sa ocem išao za grad samo zbog toga. Gledao me je kako bahato proždirem taj otpad, verovatno je i on uživao tad u mojoj sreći. Često nisam mogao da pojedem sve. Mrzeo sam kiseli krastavac na sredini lepinje, lepio mi se za nepce. Sve su igračke bile ređane u vitrinu i njima se nisam igrao previše. Danas su one razbacane oko mene, i plašim se jer me više niko ne opominje da ih pokupim, a još više se plašim jer nemam sa kime da se igram. A najveće bi me strah izjeo ako se jednom probudim sa saznanjem da više ne znam da se igram.

Autor: Tihomir Škara

Fotografije: rodrigosobral.info