02 okt Henri Miler: „Prljavi“ majstor erotske književnosti

“Seks je jedan od devet razloga reinkarnacije, ostalih osam su nebitni.”H.Miler

Romani ovog poznatog američkog „erotskog“ pisca bili su zabranjivani u Americi skoro trideset godina čime je donekle uživao underground reputaciju. Smatrani su vrhuncem bluda i razvrata i rušili mnoge tabue.

Milera neki smatraju „piscem onih prostih knjiga“, kao što su „Rakova obratnica“ i „Jarčeva obratnica“. Zbog njegovih „sirovih opisa seksa“ mnogi su ga izbegavali, dok su ga drugi voleli i rado čitali. On, sam o sebi, imao je dobro mišljenje, te je jednom rekao da je on „samo beležio sve ono što je izostavljeno u drugim knjigama“. Smatrao je sebe hrabrijim od drugih pisaca.

Henri Miler.

Duhovit i ludo eksplicitan.

Sirovo iskren.

Provokativan. Uzbudljiv. Lucidan.

Vaspitavan na delima Dostojevskog i Ničea.

Jedan od najvećih zavodnika među piscima.

Za jedne ženskaroš, za druge ženomrzac.

Avanturista i odmetnik. Utopijski sanjar. Boem.

U američkoj književnosti prvi je otvorio seksualne teme i o njima otvoreno pisao.

Kada o njemu pričaju, mnogi ga nazivaju vulgarnim i prljavim. Neki ga smatraju „pubertetskim“ i nemoralnim piscem, a neki, sa druge strane, najvećim majstorom erotske književnosti. Mnogi se groze njegovog eksplicitnog pominjanja opscenih reči, kočijaških prostota, eksplicitnih scena seksa i šovinističkog pogleda na žene. Džordž Orvel, recimo, nazvao ga je najmaštovitijim piscem generacije kojoj su pripadali još i Ernest Hemingvej i Skot Ficdžerald.

A sve što je Miler želeo je da piše slobodno – onako slobodno kao što je vodio ljubav. Često jeumeo da kaže: ”Ja sam duhovno mrtav. Fizički sam živ. Moralno sam slobodan.”

Lično smatram da niko bolje od njega nije opisao patologiju ljubavi. U svojim knjigama voleo je život. Mešao je nihilizam i hedonizam. Pornografiju i opscenost sa filozofskim digresijama.

Najprovokativniji Milerov roman nastao je pre više od 50 godina. Posvećeno mu je delo Fredericka Turnera, koji ga je nazivao „američkom ikonom“,„Renegade: Henry Miller and the Making of Tropic of Cancer“. Knjiga se bavi seksualnim životom i apetitima alter-ega Henrija Milera i njegovim životom u Parizu tridesetih godina. Prvobitno je objavljena u Francuskoj 1934, nakon čega je 1961. predstavljena i američkoj publici. Zgrozila je tada puritansku Ameriku. Jedan knjižar u Holivudu je čak osuđen na robiju zbog izlaganja knjige u izlogu radnje, a roman je proglašen od nekih kritičara”klozetarskom književnošću” i ”škrabotinama bolesnog uma”. Knjiga je ocenjena kao“septička jama, kanalizacija i kao prikupljanje svega što je trulo”. „Rakova obratnica“ našla se na Vrhovnom sudu SAD-a zbog navodne opscenosti, gde je ipak odlučeno da ima književnu vrednost, da je ipak umetničko, a ne pornografsko delo i gde je doneta odluka da se kao ozbiljno delo umetnosti i književnosti ne sme zabraniti.

Roman “Rakova obratnica” je 1970. dobio filmsku adaptaciju koju je režirao Džozef Strik. U filmu su igrali Rip Torn, Džejms T. Kalahan i Elen Birstajn, ali nije naišao na veće zanimanje publike i kritike.

Pored „Rakove obratnice“, tu su još i „Crno proleće“, „Jarčeva obratnica“, trilogija „Ružičasto raspeće“(„Pleksus“, „Neksus“, „Seksus“), kao i putopis”Kolos iz Marusija” i meditativna kritična proza ”Kosmološko oko”, ”Mudrost srca”, ”Nedelja posle rata”…

„Znate li vi da sam ja zbog moje knjige ”Seksus” u Francuskoj zamalo dospeo u zatvor. Bio sam optužen, pa sam sa advokatom otišao u sud da se branim. Posle pola sata ispitivanja meni se smučilo, pa sam advokata zapitao gde je nužnik. On mi je odgovorio da u sudu nema klozeta i da to uradim u svojim pantalonama! Odmah je potekla mala rečica, pravo do sudije! To nije bilo u prilog mojoj odbrani. Ali, sudija to nije želeo da vidi. Žurio je da završi ispitivanje. Jedan sveštenik je tada zapljeskao. I sudiji nije ostalo ništa drugo nego da zaključi: ”Vi ste jedan od naših iz porodice pisaca Vijona i Rablea…“

„Henri je bio načitan tip, neko sa jakim sklonostima ka intelektualizovanju sopstvenog (prilično bogatog) iskustva preživljavanja. Suviše egzibicionizma za moj ukus. Preigrao se. Evo, voleo bih da mi neko kaže u čemu je razlika između „Rakove obratnice“ i „Jarčeve obratnice“. Isto tako – i pored gimnazijskog uzbuđenja koje pamtim s blaženim osmehom – nikada nisam otkrio čemu ona trilogija („Ružičasto raspeće“), kada se sve vrti u istom krugu esejiziranja i eksplicitnih opisa snošaja u ne toliko različitim varijantama. Previše raspričan, a nigde priče. Moraš da se probijaš kroz gomilu razbucanog, proizvoljno nakićenog teksta kako bi otkrio poneki trenutak velikog majstorstva. To insistiranje na „autentičnosti“ i „jeretičnoj boemiji“ činilo ga je pomalo i pretencioznim brbljivcem. A pisanje ne trpi nikakvo torokanje, još manje pozerski uličarsko mudrovanje. Biti „prljav pisac“, a propovedati pobedničku vedrinu – deluje kao proračunati skandal“, rekao je književnik Zoran Ćirić za Ekspres.net, govoreći o Mileru.

„Seks je igrao veliku ulogu u mom životu. Vodio sam raskošan seksualni život i ne vidim zašto bi se to izostavilo“, rekao je u jednom intervjuu odgovarajući na pitanje zašto samo o seksu piše.

Sava Damjanov, književni kritičar, sa druge strane pita: „Zašto bi erotika kao tema bila “sramotna” u književnosti, a smrt, zlo u raznim oblicima ili ljudski poroci koje vekovima ismevaju komedije establišmentdoživljava kao nešto “normalno”? Ako bih hteo da budem bolno istinit, pre bih preporučio krhkim duhovima neki Milerov lascivan roman nego Kamijevog “Stranca” ili teatar apsurda. No, stari civilizacijski problem je to što se seks smatra neozbiljnom rabotom, za razliku od, recimo, politike, koja je nešto najpornografskije što je ljudska rasa stvorila. Miler je žrtva takve predrasude.“

 „Jedino ljubavi nikad ne dobijemo koliko želimo…ali i jedino što ne dajemo dovoljno je ljubav.“

Filip Kaufman je 1990. režirao biografski film “Henri i June” u kojem je obradio bliski odnos Milera i Anais Nin i period u kojem je pisao svoj prvi roman “Rakova obratnica”. Okosnicu ove odlično ocenjene drame čini odnos između dvoje najkontroverznijih pisaca 20. veka – Anais Nin i Henrija Milera.

„Da je pisao istorijske romane (na primer) ili neku kvazifilozofsku prozu, dobio bi Nobela poput mnogih anonimusa sa stogodišnjeg spiska ove nagrade!“, dodaje Sava Damjanov.

On za mene nije najbolji pisac. Nije čak ni blizu tome. Međutim, Miler ima sposobnost da mi drži pažnju. Pročitala sam jednom da su Milerove knjige uporedili sa cigaretom.

Zapališ, osetiš gadan dim, ali ubrzo uvučeš i drugi, pa treći…Eto to je Miler.

Autor: Jelena Pavlović

Izvor: Zabavište