22 jan Hejt je okej!

– Znaš ono kad smo bile..?

– Ne znam.

– Čekaj, nisam dovršila pitanje.

– Nemoj.

– Što si hejter?

– Ne znam.

– Hoćeš da idemo do grada?

– Neću.

– Što nećeš?

– Neće mi se.

– Je l’ taj izraz postoji?

– Ne znam.

– Onda ostani kod kuće i piši.

– Što?

– Zato što ljudi vole da te čitaju.

– Koji ljudi?

– Ovi što te lajkuju.

– Šta znači lajk?

– Prestani!

Pre par večeri me obuzela Muza, inspracija, šta god. Tu je bila i januarska letargija i postpraznični smiraj. Period cirkularnih poruka je, vaistinu, uspešno završen. Navratila je i neka depresija od pola sata, ali bože moj, pola Srbije je depresivno, pa mogu i ja da  izdržim pola sata. Učila sam i istoriju dizajna. Lepo je. Ali ubija. Onako me lepo ubija, jer sam ispit počela da spremam u poslednjem momentu, naravno. Ali neću da vas gnjavim time. Na kraju dana mi bane na gajbu već pomenta Muza. Bila sam preumorna, bez alkohola u kući i rekoh joj: “Iš, spava mi se, svrati neki drugi put.“ I od tad je nema. Izgleda da se nadurila. A ja sam se razbolela i neće mi se. Ništa.

Razmišljala sam o jednom Hristininom tekstu u kom je napisala da je u prethodnoj godini naučila „da je okej kad nisi okej“. Znam da je okej, kad nisam okej. Ali da li sam to i naučila? I šta je uopšte, kad si okej?

Okej je kad čitav dan ne izađem iz kuće jer je napolju hladno.

Okej je što u sudoperi nekada bude toliko posuđa, da mi dođe da njime gađam namrgođene prolaznike sa terase koju zamišljam. Okej je kad zamišljam.

Okej je što jednom nedeljno dobijem neku online bračnu ponudu. Znači da me i dečaci čitaju. Da nisam bljutava. Da nisam Mir Jam.

Okej je što ne volim Mir Jam. I što sam u pojedinim segmentima Mir Jam sa brkovima.

Okej je što sam rešila da mi se ćerka, koju nemam, zove Iskra, pa mi je trudna drugarica ukrala to ime. Pravilo prvenstva i težeg je na snazi.

Okej je što neću da radim više, da bih imala više i da bih sa tim “više” kupila haljinu. Haljinu u kojoj bih izgledala mlađe i lepše. Realno, nekada me je baš briga kako izgledam.

Okej je što nekada dok lupam po tastaturi pomislim kako će to lupanje da čita moja majka. Ili razredna. Ili komšiluk. I bude me sramota. Ali, samo par minuta.

Okej je i što mi je Jovana napisala da fino pišem i da ću jednog dana “svojoj deci divno umeti da objasnim svet”. Svet. Deca. Velike reči. Sklonila sam se u ćošak i malo sam plakala. Plakanje je isto okej.

Okej je što sam onog dana u kafiću vratila kafu, jer nije bilo mleka. Ne mogu da pijem kafu bez mleka, iako znam da to u suštini i nije kafa. Jednostavno, konobarica me nije saslušala. Ružno je kad vas neko ne sasluša. Nije važno čime se bavi.

Okej je što znam šta je domaće meso koje se trpa u kese i stavlja u zamrzivač. I što se trudim da ja ne budem nečije meso. Ili svačije. I što sam videla kako se kolje svinja. I što sam jednom zaklala kokošku. I što ne volim pihtije. I što imam selo. I što nisam rođena u Beogradu. I što slabo idem u svoj grad. I što ne volim autobuske stanice. I ljude na autobuskoj stanici.

Okej je i što poludim kad izgubim 2% na testu, pa odem u frižider da se izlečim. I što sam perfekcionista. Što sam perfekcionista u sopstvenom haosu.

Okej je što nekad poželim da se potučem. I što me nervira generalizacija, globalizacija, konzumerizam i potrošačko društvo. Što me nekada nervira društvo.

Okej je što me nekad boli uvo za ostatak sveta, kad sam sklupčana pod lamperijom u svoja tri ćoška, koja uredno plaćam.

Okej je što sam našla deo sebe u rečima iz filma “Neposlušni” – ona voli mnogo da spava, jer voli malo da bude budna. Ili tako nekako.

Okej je što kažem jebiga, kad mislim jebiga. Ili kad ne znam šta da kažem. I što me psovke oslobađaju kad sam nervozna.

Zato, jebiga, valjda je i ovaj tekst okej, čim sam vas dovukla do poslednje rečenice.

 Autorka: Tijana Banović

Fotografije: tumblr.com